План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.

Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске
армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славеносрпског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили
Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент" који би морао бити рођени Рус.

Његов помоћ ник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије. Међутим, ова сугестија митрополита Петра  I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског
цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра  I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана. Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру И Далмацију на духовну
управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду.

Његош о Цетињу:
На једном од заплијењених топова донешених 1835. године са Жабљака, дао је Његош
да се уреже стих:

Црногорци кад оно витешки
Жабљак тврди турски похараше,
онда мене старца заробише,
на Цетиње српско донесоше.

Овај топ је изложен у Његошевој Биљарди на Цетињу, а натпис на њему је још увијек јасан и читак. Након вишемјесечног боравка у Црној ГориГори, епископ ужички Никифор је на Ђурђевдан 1833, пред одлазак за Србију, добио од Његоша на поклон Вукову "Даницу" из 1826. године. У посвети је Његошзаписао: "Добром христијанину г-д преосвећеном ужичком еп. Никифору, о Ђурђевудне, на Ловћену, љета 1833". Умјесто
потписа, Његош је написао стихове у којима је на врло емотиван начин описао своју  националну припадност:

Име ми је вјерољуб,
презиме ми родољуб.
Црну Гору, родну груду
камен паше одасвуда.
Српски пишем и зборим,
сваком громко говорим:
народност ми србинска,
ум и душа славјанска.

15/28. VIII 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом  промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и
Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Српству прву моћну и признату краљевину".

Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна
у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаxбине, ја одобравам
предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију
будућност."

Петар I Петровић Његош био је цетињски митрополит и господар подловћенске Црне Горе од 1784. до 1830. године. Због његовог богоугодног живота Црногорци су га,
још док је био жив, звали “Свети владика”, а за свеца је проглашен 1834, на иницијативу Петра II Петровића Његоша. У календару Српске православне цркве слави се као
Свети Петар Цетињски 31.октобра (дан његовог упокојења). Био је владар јединог слободног српског острва у мору турске тираније, односно малене српске енклаве гдје
се, по Његошевим ријечима, збјежало оно мало Срба који се нијесу дали “у ланце везати”. (Као покосовски српски збјег, подловћенска Црна Гора је пркосила великој турској сили, чувајући искру слободе и свијест о некадашњој српској слави и величини.) Српска национална и државна идеја, мисао о “освети Косова” и обнови Душановог царства, прожимала је биће свих Црногораца тога времена (од чобанина до владара).

И свети Петар Цетињски се свим својим стваралачким бићем (и као владар, и као владика, и као писац и бесједник) залагао за исте идеале, конкретно: за српско национално ослобођење и уједињење у јединствену српску националну државу.

Идеолози црногорског сепаратизма (односно антисрби који настоје да потру цјелокупну историју, традицију и меморију Црне Горе и Црногораца), фалсификујући и лажно представљајући историјске чињенице, измишљају да је свети Петар Цетињски био један од стубова “нововјековне црногорске државе”, чија је наводна дјелатност на том плану – стварању црногорске државе, узор креаторима референдумском крађом настале државолике творевине. Захваљујући медијском мраку у Црној Гори, као и идеологизованом образовном систему, грађани Црне Горе нијесу у прилици да се упознају са елементарним чињеницама из своје прошлости. Принуђени су да из добро
контролисаних медија и политикантских уџбеника свакодневно “гутају” ноторне неистине, попут оне да је свети Петар Цетињски стварао “црногорску националну државу”.

Историјска истина је управо обрнута. Овај храбри архијереј се борио за стварање српске државе у њеним историјским и етничким границама. Наиме, он се почетком 1807.године, однах по избијању руско - турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-
предлогом о обнови “славеносрпског царства” да би га овај упутио руском цару Александру. По том плану, Црној Гори је требало присајединити Подгорицу, Спуж, Жабљак, Боку Которску, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију, па би се од те цјелокупне територије образовало поменуто царство.

Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и “президент” који би морао бити Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза.

Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, та српска царевина би, по овом плану светог Петра Цетињског, имала још три епископа : далматинског, которског и херцеговачког, са сједиштима у Задру, Котору и Требињу, гдје би биле отворене и богословије. Ова идеја светог Петра Цетињског, на жалост, није наишла на одобрење у Петрограду.

Овај пројекат светог Петра Цетињског о стварању српске националне државе објевио је у јошу 19. вијеку руски историчар А. Петров у свом дјелу “Рат Русије и Турске”.

Такође у 19. вијеку, према једном руском извјештају, објавио га је Марко Драговић у раду “Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске”.

Према Драговићу наводи га и Владан Ђорђевић у књизи “Црна Гора и Русија, 1784-1814.”. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као на примјер Д. Лекић у књизи “Спољна политика Петра I”.

Дакле, свети Петар Цетињски је 37 година прије Илије Гарашанина формулисао српски национални програм који је подразумијевао стварање српске државе у границама
у којима је, по његовом мишљењу, то било могуће. (Сматрао је немогућ им да тада у састав уједињене српске државе уђу остале српске историјске и етничке територије :
Славонија, Војводина, Шумадија, Космет и Македонија.) Размишљао је и о уједињењу Српске православне цркве, о чему је – као што смо видјели – имао конкретан план.

Његов достојни наследник на столици цетињских митрополита, Гаврило Дожић, који је у свему слиједио националну и државотворну идеју свог великог претходника, имао је ту срећу да буде на челу уједињене Српске православне цркве, онакве какву је желио и за коју се борио српски светитељ и српски национални идеолог – свети Петар Цетињски.
(Аутор је магистар књижевних наука)

РАЗНИ ЦИТАТИ

Неки од домаћих и страних цитата који несумњиво говоре о Српству код Црногораца

• Владика Данило, родоначелникдинастије Петровића написаоје својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту:"
  Данило владика цетињски Његош,војеводић СРПСКОЈ земљи,купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем..."
• Владика Василије Петровић, у својој "Историји о Црној Гори", којаје штампана у Москви на руском језику 1754. год каже:
  "...Црна Горанасељена је већином досељеницима,који у ове горе добјежаше послије пропасти царства СРПСКОГА.Свако такво племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору..."
• Владика Сава је писао 1776.год. московском митрополиту Платону:"
  Заступи нас при Порте, што Греки не би мијешали се у СЕРБСКИЈ национ."
• Владика Петар I уочи боја у Мартинићима, 1796 год. позива Црногорцеи Брђане да докажу да
  "у нама неугашено СРБСКО срце куца,СРБСКА крвца врије", а пред бој на Крусима 1796 тражи да ударе на непријатеља "нашег предрагог ИМЕНА СРПСКОГ и наше дражујуше вољности."
• Његош- Владика Раде, пише Илији Гарашанину 5. јула 1850 год.и захваљује се на пријему Стевана Петровића, Његошевог сестрића, на Академију у Београд:
  "Нема једнога Србина који више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега Српство искрено љуби и почитује од Вас, нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и поштује."
• У законику књаза Данила из 1855. године стоји у члану 92.:
  " Уовој земљи нема никакве народности до једине СРБСКЕ и никакве вјере до једине православне источне "
• Краљ Никола о односима са Србијом, тада још увијек књаз, пише:
  "За слогу и добро СРПСКО предложим изасланику Србије да склопимо савез и уговор између двије књажевине у циљу да се пође ка ослобођењу и уједињењу цијелога СРПСТВА "
• О ослобођењу Подгорице и Зете 1878. године краљ Никола пише:
  "Тако се извршило присаједињење Зете Црној Гори, стародревне колијевке државе СРПСКЕ, у којој се одњихала и подигла прва мисао о државном јединству СРПСКОМ..."
• У прокламацији Црногорцима 1908. године поводом анексије Босне и Херцеговине, књаз Никола каже:
  "Ко стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободнијех ђелова српскога народа. СРПСКО ће сунце љепше сјати, да свакојега СРБИНА боље загрије и освијетли... Моји Црногорци, позивам вас, да и од сада као и у свијем приликама будете готови да ме помогнете у највећим мукама, које сам увијек приправан до краја мога живота заједно с вама дијелити за добро СРПСКОГА народа"
• За Божић 1912.год. своје војнике око Скадра поздравља: "Ја се поносим с вама, витезови моји, јер сам опијен вјером да сте кадри бити јошвеличенственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњишта вашијех ђедова и мојијех претсаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића. Сјести на њихов пријеклад, окупити се око њиховијех гробова - то је наша дужност и наше неспорно право... Сретни нам СРПСКИ бадњаци, које ову годину под ведрим небом налажете..."
• Марко Миљанов, Нову Спасојеву, кучком командиру вели:
  " Свака сила и круна несавјесно се према Србима показала. Реците аустријском посланику да каже његовому цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, ЦРНУ ГОРУ , Србију и Стару Србију па да је то српска краљевина, а Срби ће знат како ће бити благодарни својему избавитељу..."
• Стојану Поповићу кучком командиру, 25.12 1900 говори:
  "...Само да ви једну ријеч прво речем, и кажем једну рану коју понесох у срце и душу с овога свијета на они, а то је што Кучи и Братоножићи немаше дијела од добити, коју СРБИ Турцима добише, до само што прави дио јуначкога поштења на Турке добише, а друго ништа. Сад ако не умрем, с Богом те довиђења и чујања а ако ли умрем с Богом те занавијек. Као Куч мрем прилично срећан, а као СРБИН несрећан и незадовољан.
• Како су Кучи викали војсци књаза Данила која је извршила злочин - похару Куча: "Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ ка ти и јест, мимо браће."
• Црногорски главари пишу руском цару Петру Великом, 21. октобра 1711:
  Ми, сва горе наведена племена и старјешине све разумјесмо и Вашем царском крилу главе приклонисмо, и Вашег посланика, Михаила Милорадовића примисмо за нашег команданта и пуковника. И како су били његови стари изабрани у прва времена при нашијех благочастивијех и светопочившијех царевах српскијех, тако и ми са радостију примисмо врлога и храброга који се на боју добро понаша.
• Црногорски и брдски главари пишу, септембра 1742, руској царици и кажу да су православно-грчке вјероисповијести, синови Цркве Источне, који се налазимо у српској земљи - Скендерији, Црној Гори и Приморју.
• У писму црногорских главара поглавару Мале Русије, 1752, кажу да су они у далеким странама српске земље, у пређелу црногорском.
• Которском провидуру, Јустинијану Берту, црногорски главари шаљу писмо 24. октобра 1756. и за себе кажу да су православне вјере христијанске и закона Цркве Восточне, а рода честна и света славеносрпскаго.
• Јуна 1789, главари цијеле заједнице Срба Црногораца пишу руској царици Катарини II и изражавају наду да ми Срби Црногорци нећемо бити остављени без помоћи и додају кад бисмо имали организацију и джебану ми бисмо сву нашу славну српску земљу испод ига варварскога отели, с нашом браћом Србима који се сада налазе наоружани с намјером да ударе на непријатеља са свих страна.