Дража и Тито поред чудотворног извора

Брајићи – У овом селу надомак Равне горе, у сеоској кафани, још стоји сто за којим су се Тито и Дража, у јесен 1941. године, договарали о заједничком ратовању против окупатора. Крај стола су и две столице на којима су седели. Тако су Брајићи ушли у историју. Два километра од кафане је – света вода. У котлини између три узвишења: Велики крст, Кршеви и Данилов врх. И по овој води су се Брајићи прочули.

– Извор из којег сваког минута избија 20 литара воде назван је светим пре 55 година – сведочи за „Политику” седамдесетогодишњи Драгиша Николић из суседних Коштунића. – Овде, на овој ливади је чувао говеда Милинко Пантовић, од младости туберан. Пио је често воду са извора и, на запрепашћење доктора, излечио се потпуно. За њега и све који су за ово чули, извор је назван светим. А чуло се далеко, па је свет, гоњен муком, почео масовно да долази.

Јесте се Милинко излечио од јектике, али није још дуго живео. Убијен је, једне ноћи, на својој ливади, крај светог извора, а да никад убици није суђено. Брајићани и суседни Теочинци причају да је, те ноћи, нека необјашњива светлост обасјала извор и ливаду и да се могло видети као у по дана. Овоме је претходило полицијско хапшење шездесетогодишњег Милинка и растеривање народа који је, са посудама, одасвуд стизао на извор. Извор је затрпаван, али се вода, неком волшебном снагом, поново пробијала на површину.

Писац ових редова се, као основац, нашао крај извора на празник светог пророка Јеремије, 14. маја 1957. године, када је народ, на Милинковој ливади, организовао сабор са шатром и музиком. Извор је био поплочан металним новчићима које је и старо и младо бацало у свету воду, пијући је и умивајући се. Сећа се и неколицине својих другова из разреда који су, кришом, вадили новчиће из воде и, касније, куповали кондуре за школу и патике за часове фискултуре. Упркос причи да су се двојица, којa су то раније чинила, на пола километра од извора, подавила у изненадној бујици. Немаштина сеоских ђака је била јача од страха пред грехом.

– Тај сабор је растеран пендрецима народне милиције, народ се више није масовно окупљао, али се прича о светој води ширила, људи су долазили кришом и опрезно прилазили извору, страхујући од заседе. Ја увек кад осетим потребу долазим. Овде налазим лек за тело и душу. Обавезно сам овде на Младу недељу, тада је вода најлековитија. Тврдим вам да, ни после неколико месеци лежања у балону, ова вода не губи ништа од свежине и лековитости – истиче Драгиша Николић.

Један од доказа је и случај кћерке брачног пара из Београда чије ране, после саобраћајног удеса, никако нису зацељивале. Брајићанин Рајо Бајић их је довео на извор одакле су повећу количину однели у Београд. После пола године, Београђани су се вратили са даровима за Брајићане. Било је то пре тридесет година.

За Драгишу Николића и многе друге Милинков извор је – света вода. Да и даље овамо долазе, сведоче динари, дводинарке и петодинарке по његовом дну. Да ли је овај извор свети можда и зато што га таквим чини још неиспитани хемијски састав воде? Атар општине Горњи Милановац је крцат сличним изворима. Од давнина се зна за изворе Млаковац и Сврачковци недалеко од Ибарске магистрале. Они су, деценијама већ, дивље бање са подоста пацијената које мучи костобоља и кожне болести. И подоста сведока да им је „дивље купање” помогло. Лековита је и Савина вода на Савинцу, недавно су вршена бушења и у Брђанима и Горњој Црнући. Када би се рационално мислило и делало, ова општина би могла имати неколико малих бањских лечилишта. Онаквих каква је гласовита „атомска бања” у Горњој Трепчи, на само неколико километара од града, у чачанској општини.