Радна декларација Међународног научног скупа „правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“

БАР, 26. мај 2008.г. - Да би се правно реглементирали односи између државе и цркава и вјерских заједница, и у духу међусобног повјерења и плодотворне кооперације са властима у Црној Гори, као и у интересу општег добра земље и њених грађана, неопходно је поштовати пет фундаменталних начела: слободу вјероисповиједања, неутралност државе, принцип једнакости вјерских заједница, право цркава и вјерских заједница на самоодређење и кооперацију државе и вјерских заједница.

1.  Држава и вјерске заједнице су упућене на међусобну сарадњу због тога што постоје заједнички јавни интереси државе и вјерских заједница, многи држављани и вјерници су једни те исти људи и имају слободе и права које је држава дужна да јемчи, а међу којима вјерској слободи и праву припада изузетно мјесто. Осим тога, мноштво је конкретних разлога због којих као правни модел односа државе и вјерских заједница предлажемо систем кооперативне одвојености и сарадње државе и вјерских заједница, идући тако у сусрет савременим трендовима у европском законодавству у области државно-црквеног права.
   
   У вези с тим, комплексност правног односа државе и вјерских заједница огледа се у мноштву конкретних права која би закон требало да садржајно обухвати и нормира. Она укључују социјална права и равноправни статус вјерских службеника, право на организовану духовну помоћ у војсци, затворима, болницама и другим државним установама, приговор савјести; признавање црквених матичних докумената пред државним органима, положај вјерских школа и факултета у образовном систему; статус, права и обавезе вјерских добротворних организација; заштита културног и вјерског насљеђа; најзад, а томе би требало посветити посебну пажњу, право на вјерску наставу (вјеронауку) у државним школама, да држава признаје цркве и вјерске заједнице као правно лице sui generis.
   
   На тај начин јасно би се показало да законодавац вјерску слободу, као саму суштину слободе, схвата конкретно а не апстрактно, и да она као таква треба да буде зајемчена а не само прокламована.
2. Посебан проблем је непостојање закона о реституцији имовине која је одузета црквама и вјерским заједницама: предлажемо да се у најкраћем року на праведан начин врати противправно одузета имовина. Постојећим законима реституција је омогућена свима осим црквама и вјерским заједницама, што одудара од правне праксе у већини бивших комунистичких земаља. Уз то, у Црној Гори не постоји правна сигурност ни у погледу имовине која је сада у посједу вјерских заједница. Имовина која припада црквама и вјерским заједницама заслужује заштиту државе.
3. Законом би требало да се утврде медијска права цркава и вјерских заједница и да јавни медијски сервис одговорно, вјеродостојно и цивилизовано извјештава о црквеном и вјерском животу у Црној Гори. У новом, не више комунистичком социјалном пољу цивилизован однос према црквама и вјерским заједницама има за циљ друштвену стабилност као вриједност нужну за демократско и европско друштво. Први услов за то је да се поштује идентитет цркава и вјерских заједница, који происходи из њиховог неотуђивог права на самоодређење. Држава би требало да јемчи и штити права која цркве и вјерске заједнице имају са таквим идентитетом какав имају, а не да их признаје у смислу да успоставља њихов идентитет. Једноставније речено, држава овдје не производи онтолошки реалитет, већ правни реалитет. Правно признати Цркву и вјерску заједницу значи систем обавеза у односу на Цркву и њен идентитет који држава мора да прихвати. Другачије речено: право да се вјерује значи обавезу државе према онима који вјерују. То важно и комплексно право медији, у првом реду државни, дужни су да промовишу а не да дезавуишу.