Узлет неонациста у Немачкој

 Број декларисаних присталица неонацистичких идеја износи између три и пет одсто укупног бирачког тела, али би у случају даљег погоршања привредне ситуације они могли да добију подршку чак трећине бирача
И обућа у служби неонацизма

Кратко по проглашењу званичних резултата комуналних избора у покрајини Саксонији, одржаних минулог викенда, у Немачкој је покренута национална расправа о неопходности сузбијања ултрадесних идеологија, превасходно (нео)нацизма.

Изборни успех неонацистичке странке НПД у Саксонији – освојила је „свега” 7,3 одсто од укупног броја гласова, али је у поређењу са резултатима претходних избора учетворостручила број бирача и надмашила немачки просек од око пет одсто – био је повод новом распламсавању дискусије о ефикаснијем супротстављању странкама и удружењима екстремне деснице, на свим друштвеним нивоима. Питање, при том, да ли би требало забранити рад НПД – отворено се декларише као странка изразито нацистичког опредељења – није једини проблем, за чије решење нема консензуса. Од поновног уједињења, у 1990. години, број присталица и симпатизера екстремно десних идеологија расте, док се у већинском, у начелу демократски опредељеном, делу јавности воде јалове дискусије о начину и методима сузбијања нацистичког и фашистичког наслеђа. Аналитичари говоре о „васкрснућу вајмарског синдрома”. Пореде данашњу ситуацију са судбоносним превирањима у Вајмарској републици, пред долазак Хитлера на власт.

Подаци објављени почетком године иду у прилог реченом. Премда бројност декларисаних присталица неонацистичких идеја не узбуњује преко мере – свеукупно је оцењена као „минорна”, између три и пет одсто следбеника – забрињава чињеница да је број симпатизера вишеструко већи. У анализама се упозорава да би у случају даљег погоршања привредне ситуације и социјалног положаја екстремна десница могла да стекне поверење и подршку чак трећине бирачког тела.

Пораст популарности екстремне деснице образлаже се низом фактора. Почев од неповољне економско-социјалне ситуације у којој се Немачка већ годинама налази, преко, дугорочно посматрано, недостатка социјалне сигурности, до фрустрације вишедеценијском катарзом, којој су Немци (били) изложени од свршетка Другог светског рата, наовамо: „У условима у којим либерално-капиталистички постулати имају превагу над аутоматизмима социјално опредељене државе, а етаблиране грађанске странке широког спектра, од умерене левице до либералног центра, не нуде решења проблема, бирачко тело је склоно експериментисању, спремно да следи оне, који наглашено обећавају бољитак”, забележено је у студији Социјалистичке интернационале, која се, истини на вољу, није односила само на ситуацију у Немачкој, већ на проблем раста популарности екстремистичких партија и удружења широм Европе.

Према проценама обавештајне секције немачких уставобранитеља, успешној агитацији неонациста у Немачкој, и одговарајућем расту популарности – ови фактори сматрају се кључним и за остварење сумњивих, недемократских циљева – доприноси стратешки распоред екстремистичких организација. Страначки огранак НПД дејствује са политичких платформи. Неформалне секције, међутим, било да су регистроване као удружења грађана, или уопште нису регистроване, подстичу примарно расположење међу потенцијалним симпатизерима, које се, у крајњој линији, манифестује на биралиштима.

Посебну место у екстремно десном спектру у новије време заузимају такозвани „Аутономни националисти”. Покрет би се, по својој структури, могао упоредити са спонтано организованим навијачким трупама хулигана. Преко 400 стотине полицији и уставобранитељима познатих, шароликих групација дејствује широм Немачке – пре годину дана их је било око две стотине. Укупан број њихових присталица није лако утврдити, с обзиром на то да не постоје чврсте организационе структуре – свако је добродошао да агитује по нахођењу.

Знак узајамног распознавања неонацистичких хаотичара је склоност ка ширењу нереда и насиља. Привидно неуки активисти шире пароле, ипак, осмишљеног, стратешког карактера. Њихови су покличи прожети националистичком нетрпељивошћу, нацистичким бесом и фашистичким позивима на линч. Таложе се у подсвести радозналих посматрача, да би у одређеном тренутку избили на површину разумне разине, попут наређења која се шаљу путем такозване темпиране хипнозе.