ЖЕНСКА ЛЕПОТА НЕКАД И САД (ПО БОРИСУ АКУЊИНУ)

Лепота тих лица која су потресала савременике  и покоравала срца љубавника,  као да нам данас излгеда сумњиво,  неуверљиво. Нису усамљени они наши   тихи суседи за чији укус  некада прелепа  Јеленеа Скавронска изгледа,  није грех рећи,  просто као чудовиште. Али би зато мадам де Ментенон  данас могла некако проћи,  само тек након што би посећивала неке финтес клубове и поседела мало у салонима за мршављење.  Овако размишља на свом блогу Борис Акуњин, јапанаолог,   преводилац  са јапнског,  књижевни критичар,  писац   чији романи у жанру новог  детектива достижу милионске тираже у Русији и преведени су на двадесетак светских  језика,  по њима се снимју филмови,  драматитзују се за сцеско извођење. 

Заједничка особина негдашњих лепотица:дебљина или најблаже речено- попуњеност 

И поред свих разлика у њиховом заслепљујући прелепом изгледу,  лепотице некадашњих времена имају и једну (незаобилазну), може се рећи заједничку  тактичко-техничку карактеристику:све су оне дебеле,  или у некој мањој мери попуњене.  Све до XИX века мршава жена се по дефиницији није могла сматрати  лепом,  јер би то био оксеморон. Јер сама реч“добри „ означавала је „дебели „(„подобрио се „,  то јесте „постао је дебљи,  удебелио се „),  док  придев „мршав,  мршава мршаво“ био синоним за реч “слаб, слаба, слабо“. То потиче вероватно из пвобитних времена  кад се оскудевало у храни,  па је корпулентна животна сапутница  могла постати мршава као резултат нередовне и оскудне  исхране. Крвожедна верзија претпоставља  да се  са дебелом женом/љубавницом у слабо загрејаним средњовековним одајама пријатније спавало. Али репродуктивна функција је такође била важна за особе од којих се очекивало да рађају,  па  су  широка бедра  и снажна биста   изгледала перспективније за ту фунцију  и била су  пресудна за  негдашњи добар  укус. Остали делови тела  нису били од неког посебног значаја,  па ни криве ноге никако нису могле  наудити рејтингу чаробнице  због недоступности истих деловању очињег вида. На сликама шпанских краљева,  као што је познато,  ногу уопште није било,  бар се нису виделе ни на једном платну. 

Кад је утврђен савремени канон женске лепоте?

И збиља,  кад се то и где утврдио канон савремне женске лепоте и ко је то урадио ?Од када су то буцмасте  и подебеле лепотице престале да буду краљице лепоте  уступајући трон мршавицама И неуредним замазанкама?

Место радње где је Пуноћу смождила Мршавсот  је Париз. Време историјског преврата: педесете и шездесете године XИX века. Вођа преварата:царица Јевгенија,  супруга Наполеона III.  Та дама  је извршила огроман,  пресудан утицај  на наше садашње предсатве о лепом и то у најразличитијим сферама. Ми и данас,  а да тога нисмо ни свесни,  у многоме  настављамо да следимо естестке пристрасности „Шпањолке„, како су је сви редом поданици називали. 

Царица Јевгенија вратила Паризу  статус светске престонице 

Главно историјско постигнуће царице Јевгеније састоји се у томе што је  поново вратила Паризу  статус светске престонице и то након  вишегодишњиге таворења у стању  обичног репродуцента паланачког духа. Париз каквим га данас позњемо:булевари,  знамените грађевине, фасаде, блештатост Лувра, опера Гарње, -у значајној мери је формирао савремене критеријуме „шика „ и гламура, и сва та елеганција је настала као израз укуса жене коју су пријатељи звали Еухенија  Монтихо и која је токм пуних 17 година била царица свих Француза. 

И за време царице  Жозефине и мадам Помпидур Париз је био центар свестке моде 

Париз је и раније успевао да буде центар светске моде-у време царице Жосефине и мадам де Помпадур  или мадам де Ментенон.  Средином XИX века благодарећи дамским журналима,  телеграфу, светским изложбама, парабродима и железничким пругама, и  до тада незамисливој   брзини путовања,  распрострањеност информација о свеукпном културном животу у свету је многструкло повећана. У Петерсбургу и Њујорку помодарке светског  ранга су малте не  већ сутрадан сазнавале  о томе како је на последњем балу била обучена царица Евгенија, како јој изгледла  нова фризура, да ли треба носити кронмолин или  га пак  с презрењем одбацити, до које обима треба да изгледа ширина сукње... А пошто је царица Јевгеија по природној конститиуцији и онако била мршава, али  врло умна жена, руководила се принципом „створи ефекте од дефеката „,  намерно хаљинама истицла свој телесни изглед па је чак око себе имала цео ружичњак дворских дама у истом стилу. Данас нам изгледа да су те девојке припадале  средње попуњеним, али у то време позната слика Винтерхалтера би вероватно изгледала као парада скелета.  

Ана Карењина као образац природне лепоте,  оличење принципа вечне женствености  

Са те тачке гледишта, занимљив споменик променљивим погледима на женску лепоту је роман“ Ана Карењина  „у којему је Лав Никољевич,   бескомпромисни противник штетног  помодраства сваке врсте,    супроставио праву, припрдну лепотицу Ану,  на чију пуноћу аутор непрестано скреће нашу пажњу,  вештачкој, скроз евопеизираној Бетси Твесркој,  са  њеним „дугим белим лицем„ и непријатној  сувопарношћу. Али то већ преалзи у плач за несталим  каноном лепоте. Одсада ће у западном свету царовати протвприродна лепота књегиње Тверске. 

Мушкарци се никад ни за што нису питали у царству  лепоте 

Мушкарце, као и обично, нико није низашта питао  о идеалу женске лепоте. Већина од њих  још дуго време је наставила као и пре да пуначке жене доживјава као олицотворење женске лепоте, али се нико од њих није осмело да то и јавно  каже.  Стандарни секс компромис мушакарца  из горњих слојева друштва с караја XIX  и почетка XX века  изгледао је овако: у кући   по модном тренду обликована, склдно грађена жена која преалзи на мршавост, а у борделу , чије посећиваје он крије као змија ноге,  чека га савим супротан тип,  дебедљушка са са позамашним  грудима,  заносна Зизи. 

Касније, с појавом киноматографа,  тај техничко-уметнички проналазак је нанео коначан ударац дебељушкастим  женама  као обрасцима и идеалми жеснке лепоте и узвишености. Холивуд  је завршио испианмје мозгова мушакара  и они су се помирили с тим да су мршавије жене пожељние од дебелих.