Нови хладни рат

Западни „јастребови” били су задовољни: амерички дипломата и историчар Џорџ Ф. Кенан био је у праву када је рекао: „Русија може да трпи на границама само непријатеље и вазале”. Кенан је, додуше, као амерички амбасадор у Москви, упоредио тадашњи совјетски режим са нацистичком Немачком због чега је 1952. протеран из Москве, али тог цитата најтврђи западњаци сетили су се са закашњењем. Тек када је постало јасно да је руска армија добро испрашила грузијске противнике.

Петодневни рат Русије и Грузије изазвао је на Западу праву пометњу. Мање због војног пораза њиховог штићеника, грузијског лидера Михаила Сакашвилија, а неупоредиво више због страха од наводног повратка хладног рата.

Први су се овог историјског поређења дочепали западни медији. У фронталном обрушавању на Русију због њеног војног успеха извучене су из медијских архива најбоље хладноратовске кованице попут оних о јуришу Црвене армије, буђењу разјареног руског медведа, деспотима у Москви... Све то паковано је у „објективне” извештаје, анализе и историјска подсећања. У једном тренутку могао се стећи утисак да се точак светске историје заиста окренуо унатраг.

Такав закључак медија и појединих политичара и аналитичара био је „сервиран” с подсећањем на неке детаље из време од 1945. до 1990. године, периода који се означава као доба хладног рата. Поменути термин први је, по свему судећи, употребио у једном предавању 1947. берзански шпекулант Бернард Барух а његову дефиницију послератовског стања односа САД и Совјетског Савеза чуо је и забележио познати амерички новинар Волтер Липман.

Ова кованица дала је упечатљив и препознатљив жиг времену жестоких судара западног и источног блока предвођених Сједињеним Државама и СССР-ом. Деценијама у којима су две сучељене силе и њихови савезници користили сва расположива економска, политичка, војна и пропагандна средства како би поразиле или барем понизиле противника. Поред трке у наоружавању две стране надметале су се и у култури, науци, спорту. Гледано из западног угла, био је то судар „слободе и демократије” и „тоталитарне диктатуре”, тржишне и планске економије. На Истоку је ситуација доживљавана као борба против империјалистичког капитализма.

Две суперсиле, СССР и САД избегавале су директни војни сукоб, али су неколико пута  – блокада Берлина (1948), Корејски рат (1950) и Кубанска криза (1962) довеле планету на руб катастрофе. Најпознатији хладноратовски „производи” били су гвоздена завеса у Европи и граница дуж 38. паралеле која и данас дели две корејске државе. 

Окончању хладног рата највише је допринео совјетски лидер Михаил Горбачов – дошао на власт 1985. године – чија је политика перестројке и гласности отворила прве пукотине у источном блоку. Све је окончано распуштањем источног војног савеза, Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза. Запад се прогласио за победника у хладном рату.

Али гле чуда. Непуне две деценије касније једна од поражених снага, Русија, искочила је опет у први план. Дрзнула се да оружјем казни авантуру вруће председничке главе из Тбилисија.

Заштитници новог светског поретка, посебно главни светски „продавац” демократије из Беле куће, после почетне збуњености, кренули су с оштром пропагандном паљбом по Русији а посебно је на мети Владимир Путин. У лоше оркестрираном наступу чуле су се осуде, упозорење, претње, захтеви да Москва буде оштро кажњена. Међу овим гласовима посебно место заузео је француски интелектуални двојац Гликсман – Анри Леви који је завапио: „Европа не сме да се преда Путину”.

Страх Запада од уласка у ново доба хладног рата потпуно је разумљив. Русија је већ и сувише ојачала, постала је, због огромног природног богатства, незаобилазан економски партнер. Сада је и руска армија у сукобу с Грузијом показала шта може. На видику су и нове озбиљне силе, Кина и Индија у првом реду.

Данашњи свет већ је толико одмакао у развоју да се више не може слушати, као досад, глас само једног политичког господара. Сваки грубљи потез у стилу оних из арсенала хладног рата, вратиће се креатору попут најбоље баченог бумеранга.