НЕБОЈСЕ ЈОВАНЕ ....

Сви Јозини су били побожни и лијепо су се понашали, тако да је Драганова мама Радојка, кад су нешто погријешили, често говорила „Срам вас било! Погледајте Јозину и Луцијину дјецу како се лијепо понашају .....“.

Са таквим лијепим мислима о својим комшијама је Драган са неверицом слушао приче о хрватским злочинима над Србима.

Једног сунчаног дана поподне повика неко из комшилука: „ Ево усташа, Бјежмо!“. Мама је у кући нешто радила и није чула упозорење. Тата је био негде код потока (можда је препињао говеда) па кад је чуо вику у комшилуку одмах је пожурио кући. Док је он стигао до куће, већ је сокаком са друге стране стизала група десетак људи. Тата само што уђе у авлију, кад и незвани гости стигоше. Први од њих уђе наш добри комшија Јозо, са фабричним штапом у руци, као и обично. За њим се појави група неколико људи у црним војничким униформама. „У први мах се препадо“, причао је касније Драган,“ ал кад угледах Јозу са њима, мало ме прође страх. Тек кад међу војницима спазих неколико њих са фесовима на глави, обузе ме страх, јер сам се до тада више бојао Турака него усташа. Чим Јозо уђе у авлију повика, без поздрава, „Сви у кућу!“. Тата пође према Јози, али он показујући руком рече „Брже у кућу!“ Како паде команда, ја први прескочих праг и, умало не оборих мајку, протрчах крај огњишта, ускочих у собу и завукох се под кревет. Мало затим уђоше, или бише угурани, и сви остали а за њима се у малу собу угура још пет - шест других са Јозом на челу. Неко вријеме настаде тајац а према премицању ногу, као да Јозо нешто тражи. На крају мучне тишине упита:“Ђе вам је Драган?“ . Престрављени тата дрхтавим гласом изусти: „Ту је неђе. Мало прије је био.“ „Иди Шимуне потражи дијете, да му се нешто не догоди!“ На те Јозине помирујуће ријечи „Да му се нешто не догоди.“, ја умало да изађем испод кревета а тата, слутећи на зло, доби снаге да се обрати комшији Јози: „знаш ти Јозо брате да смо ми најбоље комшије. Ми никада нијесмо ...“ али га Јозо примичући се (закључих по премицању ногу) прекиде. У том моменту се и Шиме врати “Нема га.“.

По положају Јозиних ногу у опанцима и татиних босих, мислим да га је Јозо обухватио око струка или врата, говорећи „Не бој се ти мене Јоване. Ми смо увијек били добре комшије. Неће теби Јозо ништа.“ Затим настаде тајац  док Јозо не викну: „Шта чекаш Смајо!“. У том моменту скочише према тати, који вероватно од Јозина гурања посрну, четири ноге у војничким цокулама. Истог момента угледах падајуће татино тело из чијег врата шокну крв чим усташа извуче крвави нож. Истог трена угледах ножице мојих сестара, које су се отимале усташама, покушавајући остати уз мајку док их нечије руке не одтргаше из мајчина загрљаја и са замахом усташке каме не прекинуше њихово очајничко отимање. На крају очајни крик моје маме прекиде кама и настаде само ропац и мамино трзање ногама и тражење њене дјеце мртвим рукама.

Док су одзвањале цокуле одлазећих усташа, моји најмилији су се у ропцу трзали и тражили једно друго мртвим рукама. 

Кад сам из несвијести дошао к себи, извукао се испод кревета и прешао преко лешева мојих драгих, изашао сам из родног дома у који никад више нисам вретио.
 

Много година касније сам се преживелог ужаса нерадо сећао и најжалије ми било двије ствари. Прво, што нисам изљубио крвава тијела мојих најмилијих. А друго, што нисам пустио са ланца мог „Брњу“ , који је жалосно цвилећи гледао мој одлазак.

Јозо је и даље остао наш добри комшија.