Попов син и војвођански статут

    Није чудо што је Свети Синод недавно јавно саопштио став да Црква Српског народа као вековни чувар српског духовног бића, па и националног идентитета и у доба када српске државе није било, изражава велику забринутост за суверенитет и територијални интегритет државе Србије. Синодски оци су подсетили да се ово ново комадање Србије догађа након насилног отимања и окупације Косова и Метохије. Повод оваквом очинском реаговању се налази у предложеном Статуту Војводине којим се тој српској покрајини на неуставан начин додељује статус државе у држави.
   

    У току расправе о новом војвођанском псевдо-уставу осветљена су многа питања и указано је на безброј лоших решења која ниједна нормална држава, као и ниједан озбиљан народ, не би могли да прихвате. Јавности је, управо због тих и још више других разлога, некако промакла чињеница да је Бојан Пајтић, иначе главни промотер овог небивалог пројекта, син српског православног свештеника.
   

    Јавности није познато шта о легализовању овог сепаратизма мисли свештеник-родитељ Бојана Пајтића, али је више него познато шта о томе мисли попов син. Спадам у оне људе који сматрају да сваки човек, па и свако свештеничко дете, има своју слободу и право на избор. Тако је и у случају поповог сина Бојана Пајтића. Али, не сме се заборавити да слобода са собом увек носи и одговорност.
   

Вреди подсетити да су још далеке 1848.г. управо српске владике и свештеници са својим народом у Хабсбуршкој монархији створили аутономну Српску Војводину. На њеном челу били су патријарх и војвода. Данас Срби имају патријарха, али немају војводу. И немају потребе за аутономијом од себе самих. Мањински народи имају прилику да изнесу свој став. Али, не видим шта је лоше или, не дај Боже, опасно у томе када Црква изнесе свој став о данашњој тзв. аутономији, тј. сепаратизму.
   

      Истини за вољу, српске владике и свештеници су 1848.г. достојанствено извојевали аутономију Срба у Хабсбуршкој монархији, а 160 година касније свештенички син предводи групу сепаратиста како би, силом на срамоту, извојевали аутономију Срба од Србије! Невероватна је историјска диспропорција. Ондашњи Срби из Српске Војводине су чували и очували свој духовни и српски национални идентитет од асимилаторске и анти-српске политике Беча и Пеште, а телесним и духовним очима поглед упирали у Београд и остале Србе. Век и по касније, попов син, очевидно кандидат за војводу сепаратне Војводине, уклања поглед од Београда и усмерава га у Брисел. Тамо се, иначе, налазе „велики пријатељи“ Срба.
 

     И не само то. Попов син држи предавање српским владикама и укорева их што се не баве Светим Писмом, поправљањем црквених кровова, затварањем црквених порти, осликавањем икона, градњом цркава и парохијских домова него политиком!?! Некако би, само да икако може, свештеним лицима забранио и да проговоре. Не знам да ли би то исто урадио и своме оцу – свештенику? Нисам склон да верујем да је свештеник-родитељ Бојана Пајтића склон војвођанском сепаратизму. Али, слушајући и читајући Пајтићеве ставове о тзв. статуту, сепаратизму и Цркви питам се да ли, кад је такав, и његов отац уопште сме да проговори у његовом присуству.    

    Једно је сигурно. Требаће већих и бољих духовника од мене да ово протумаче и сагледају. На Пајтићу остаје да одговори да ли је о војвођанском сепаратизму разговарао са својим оцем-свештеником и да нас обавести шта он о његовом науму мисли. Ипак је важније да знамо то него да слушамо Пајтићева некомпетентна тумачења надлежности Светог Синода СПЦ.