Руски добровољачки покрет

Тема руских добровољаца у рату у Југославији 1991-1995. године забрањена је тема за гласила у Русији. То и не чуди, ако се сетимо да њих контролишу управо оне силе против којих су наши сународници ратовали на страни Срба, на страни Православља, на страни истине и правде.
      Руски народ се пре 130 година, 1877. године покренуо у збијеном добровољачком фронту да би притекао у помоћ братском српском народу. Хиљаде најразличитијих људи, старо и младо, последњим новцем су кренуле на Балкан да на делу потврде своју верност Христу који је позивао да се живот жртвује за своје ближње. Тада је Русија била другачија, не онаква каква је сада – била је православна монархија, на челу са помазаником Божјим, дедом будућег цара-мученика.
      А за Русе с почетка 1990-их година, раздобља краја перестројке, рекло би се, све је требало да изгледа другачије. Васпитани на социјалистичкој интернационали и научном атеизму, требало је да по свим предвиђањима остану равнодушни телевизијски гледаоци крвавог рата који је услед активних напора Запада букнуо у Југославији.
      То се и догодило с већим делом руског становништва. Али, постојао је и други део – мањи, неравнодушан. Упркос аргументима разума васпитаног у совјетском уређењу, они су у свом срцу осетили исто оно што и њихови преци пре сто тридесет година, и кренули у помоћ Србима. Неко се од њих вратио, неко је остао у Југославији која му је постала друга Отаџбина. А неко је и погинуо, и остао да лежи тамо, у српској земљи. Колико је таквих било – сада не можемо сазнати, јер је свако одлазио у Југославију појединачно, по сопственој вољи, а многи међу њима немају родбину да чува сећање на њих.
      У том је заједничком поступку сваког од тих руских добровољаца оправдање нашег јаловог постојања, искупљење наше немоћи и слабости последњих година. Захваљујући тим људима ми данас можемо веровати у то да је руски народ још увек жив и способан да истински делује, да га геноцид комуниста и нескривених лопова на власти није уништио већ само ранио, и да се од те ране још може опоравити и препородити. Руски добровољачки покрет у Југославији представља уистину хришћанско и православно дело Руса током 90-их година ХХ века. Свима нам је позната ноторна истина православља да је вера без дела мртва. Али не схватају то сви.
      Јер, да бисмо могли да се захвалимо тим људима и замислимо се над њиховим поступком, морамо макар знати за њихово постојање. Међутим, сада се чини све само да ништа не сазнамо ни о њима ни о њиховом подвигу – гласила сложно ћуте о свему што би нас могло извести из нашег безвољног и пасивног стања.
      У тим условима тријумф истине о руском добровољачком покрету у Југославији постаје једно од главних питања савремене руске стварности. Морамо сачувати сећање на тај рат, на учешће руских добровољаца у њему, сећање на живе и погинуле јунаке, да бисмо га потом пренели другима. Тај задатак је и представљао један од главних разлога за оснивање Отаџбинског Савеза Добровољаца у Југославији.