РУСИ У САРАЈЕВУ: „Умри мушки“ у солитеру

А зграда где се одвија радња не припада успешној корпорацији, већ симболише Југославију у малом – разорену, напуштену, зграду где у сваком стану може да те чека како смрт, тако и једноставно човек којем је потребна помоћ. Александар треба да открије америчког снајпера који “се забавља” тиме што пуца по цивилима, али солитер постаје арена конфронтације хрватске, бошњачке и српске стране у конфликту…

Са писцем Александром Тутовом разговарао је наш извештач Тимур Блохин.

Књига је испала врло филмична, а да ли је аутобиографска?

Једно десет одсто, не више. Сам сам био добровољац у Книнској Крајини, али хтео сам да напишем управо литерарно дело о Сарајеву. И постојала је жеља да се припреми сценарио за филм, зато што је тако испало да нема ни једног филма о руским добровољцима, једино у америчкој кинематографији некада се помињу наши „плаћеници“ на Балкану.

У епилогу књиге потенцијални продуцент критикује сиже. Да ли је то моделована ситуациај? И не чини ли вам се да је моменат за снимање филма некак пропуштен?

Ситуација је моделована. Између осталог, мој издавач је разговарао са људима из Мосфиљма: постоји заинтересованост, али за сада се све врло отеже. Што се тиче момента, да, помало је пропуштен. Али тема није изгубила актуалност, посебно поводом догађаја у Украјини, који веома понављају балкански сиже.

У књизи размишљате о томе да би све изгубљене ратове 90-их србска страна у ствари могла да добије. На рачун чега?

Борбени дух је био јачи. Али Србе су „кочили“ из Београда. Милошевић није одиграо посебно позитивну улогу, кокетирајући са Американцима, мада је на крају сам постао жртва ове игре.

Када ваш јунак разговара са командантом једног од одреда Западне Босне, он објашњава да без обзира на разноврсни састав, већина руских добровољаца је ишла на Балкан да ратује за идеју. Да ли је то ваше лично искуство?

Наравно, не знам за све, али оне са којима сам разговарао у 90% случајева новац није занимао. Ја као лекар сам имао плату, али мању од и тако мале плате у Русији. Између осталог, било је и оних који су или на Балкан због адреналина.

„Какву сте земљу уништили“. Ове речи о СФРЈ изговара ваш јунак који се по свему судећи придржава православних, монархистичких погледа. То је жаљење за комунистичким државним уређењем или једноставно за цивилним сарајевским солитером?

Пре друго. Југославија је у извесном смислу била мала словенска империја, мени је било жао земље у којој су се сви посвађали. Нисам присталица комуниста, али то што је СССР завршио тако као је завршио такође је жалосно. Могло би постепено да се преграђује, а не одмах да се уништава држава.

У чему је за вас природа југословенског конфликта? Зашто – ако користимо пример из књиге – тренер одбојкашког тима, његови јучерашњи васпитаници и њихови тренеру захвални родитељи нашли су се са разних страна барикада?

И Тито се потрудио, али тешко да је он мислио да ће се земља распасти. То је као Хрушчов који је поклони Крим. Схватам да је то већ клише, али мислим да је Запад одиграо на религиозним противречностима, на не до краја угаслој мржњи из времена Другог светског рата. Исправо је мозгове. Све те методике су познате: јер рат прво почиње у главама, затим већ руке почињу да пуцају и кољу.

Ваш јунак, амерички снајпериста, из неког разлога наводи на мисао о крвавим инцидентима на пијаци Маркале у Сарајеву. Експлозије на Маркалама, мада су биле приписане Србима, неки стручњаци сматрају добро припремљеном провокацијом, још једним канистером бензина стране производње на балканску ломачу…

Да, сасвим тачно. И овај снајпериста је избегао казну. Против историјске правде ништа не можеш да урадиш – Запад није сносио никакву одговорност за балканске догађаје. Мислим да направим наставак, полазећи од савремених реалија: снајперисту треба казнити, макар много година касније.