'Олуја' за Србе и даље траје

прогнани Срби ни после 14. годна не могу да се врате својим кућама... Српске избеглице на протесту испред цркве Светог Марка

Парастосом и комеморацијом у цркви светог Марка јуче је обележено 14 година од прогона и страдања Срба у хрватској војној акцији „Олуја". Почаст убијеним Србима одали су председник Борис Тадић, црквени великодостојници и представници бројних удружења прогнаних из Крајине и Хрватске, као и око хиљаду избеглих људи.

Акција „Олуја" почела је на јучерашњи дан 1995. офанзивом Хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа обране (војска босанских Хрвата) на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу. Представници Срба из Крајине подсетили су да је у „Олуји" убијено и нестало око 5.000 Срба, а да је више од 250.000 протерано из Хрватске.

Окачено на хиљаде кључева

- Тражимо да се коначно реши питање несталих Срба и да се казне одговорни за злочине у акцији „Олуја". Тражимо да Србија и Хрватска пронађу трајно и праведно решење за проблеме избеглих. У Хрватској нам још нису призната станарска права, а хрватске власти одбијају да пензионерима који живе као избеглице у Србији признају право на пензију - рекао је Чедомир Марић из Удружења протераних Крајишника.
Окупљени су носили транспаренте „Признајте Републику Српску Крајину", „Олуја још траје", „Вратите нас у Крајину", „Крајишници су жртве геноцида" и „Хрватска одуговлачи решење судбине несталих Крајишника".

„Јутарњи лист": Језиви злочини над Србима

„Олуја" је имала три важне последице, од којих су две изузетно добре, а једна врло лоша за политичку и етичку историју Хрватске, пише јучерашњи „Јутарњи лист". Лист наводи да су добре последице „ослобађање хрватске државе" и губитак војне и политичке моћи Слободана Милошевића међу Србима, и додаје:
- Трећу димензију „Олује" морамо, нажалост, оценити срамотном. „Олуја" је искоришћена као повод за протеривање српског становништва из Крајине. Свака озбиљна демократска држава мора учинити све да осигура равноправне животне услове и оном делу становништва које ту државу не жели - пише „Јутарњи лист".

У порти цркве светог Марка био је постављен пано дужине пет метара, на који су прогнани качили кључеве својих станова, кућа, гаража... па чак и аутомобила које су оставили у Хрватској. Људи су тешким, оловним корацима прилазили паноу и лица скамењених од бола качили кључеве имовине коју су годинама стицали, а на коју не могу да остваре право пуних 14 година. Пано је већ после неколико минута био препун кључева, па су људи наставили да их одлажу на земљу.
Један од прогнаних, Драган Тинтор, који је са женом и децом побегао из Сиска, потресно прича да од страха ни одећу нису понели, већ су само „сели у аутомобил и отишли". У Сиску је имао трособан стан, а сада живи у колективном центру „Ушће" у Обреновцу.
- Покушавао сам да решим своје станарско право, слао сам писмо тадашњем премијеру Хрватске Иви Санадеру и саборском заступнику Милораду Пуповцу. Санадер ми није ни одговорио, а Пуповац ми је послао одговор који нема никакве везе са мојим захтевом. Туга је то... Радиш годинама, мучиш се да би нешто имао, а онда све у једном моменту нестане! Све се промени! Људи са којима сам живео у истој згради почели су да ми прете, морао сам да напустим све. Спао сам на то да будем избеглица, да живим у колективном смештају. А човек који је добио мој стан и не живи у њему, већ га издаје у закуп. Али, нећу одустати, тражићу до смрти оно што је моје - прича видно потресени Тинтор.
Личанин Јово Шкундрић прича како је у центру Книна оставио стан од 56 квадрата. Из Хрватске су га пре годину и по дана позвали и понудили му бараку у замену!

Неми од туге

- Ја то нисам хтео да прихватим! Рекао сам им „Или ми вратите стан, или ми дајте новац". Они ми нису ништа одговорили. Не могу да се помирим са тим да неко други живи у стану који сам ја кућио и не пристајем на њихове понижавајуће понуде. Само тражим оно што сам својим рукама зарадио - каже Шкундрић.
Међу несрећним људима било је много оних који од туге једва да су успели да проговоре понеку реч. Одлагали су кључеве и склањали се у страну, како би се у тишини сетили најмилијих, о којима и даље ништа не знају.
- Нека га кључ, нека стоји! Ја не могу ништа да кажем... Три сестре су ми нестале, не могу... - једва је прошапутала једна жена.