Европа у шкотским бојама

Шпанију, земљу која преживљава тешку социјално-економску кризу, потресају и политичке борбе. Масовне демонстрације на улицама Барселоне и других каталонских градова, као и жестоки сукоби са полицијом, одговор су на решење Уставног суда земље о обустави важења указа о спровођењу референдума о суверенитету Каталоније 9. октобра.

Председница грађанског покрета „Каталонска национална скупштина“ Карме Форкадел већ је саопштила да упркос Уставном суду и уздржаној позицији каталонске владе, планови присталица независности неће бити промењени: „Без обзира на све, ми ћемо 9. новембра гласати, јер то тражи већина Каталонаца“.

Дискусија о одржавању референдума о независности Каталоније постала је актуелна пре неколико месеци, али посебан импулс је добила септембарским референдумом о независности Шкотске. Овде се не ради само о његовом коначном резултату, већ о томе што је тиме био направљен преседан одржавања референдума о самоопредељењу дела територије државе-чланице ЕУ. При томе, „центар“ је раније пристао да призна изборну вољу „побуњеника“. На крају, плебисцит је одржан, ЕУ се није изокренула – а у другим регионима „јединствене Европе“, претендентима на независност, постављено је логично питање: по чему смо ми гори?

С те тачке гледишта, треба признати да цели низ оваквих региона заиста има ништа мање права од Шкотске да тражи одржавање референдума. Кључни фактори сецесионистичког расположења су: историјско искуство, етно-лингвистичка ситуација, социјално-економске противречности, утицај спољашњег фактора у својству постојања етничке „прародине“. На карти савремене Европе ови фактори постоје, не само у Каталонији, већ и у Баскији (посебно ако се дубље погледа баскијски проблем у Француској и Шпанији), Корзици, Белгији, северно-италијанском региону Венето, Северној Ирској, у Велсу, па чак и у одређеном степену у Баварској.

У низу случајева, може се чак говорити и о историјски вештачким границама савремених држава. Не треба ићи далеко у тражењу примера: седиште ЕУ - Белгија, обједињује Фландрију, која говори холандским језиком, и Валонију са француским, подсетио је за „Росију Севодња“ председник председништва руског Савета за спољну и одбрамбену политику, главни уредник листа „Русија у глобалној политици“ Фјодор Лукјанов:

- Током првих деценија XIX века европски континент су потресале војно-политичке катаклизме. Производ тога су границе Белгије. С те тачке гледишта, уједињење Фламанаца и Валонаца у оквиру једне државе била је произвољна одлука.

Последњих година, притивречја између Фламанаца и Валонаца више пута су Белгију бацали у амбис оштре унутарполитичке кризе, стварајући сметњу формирању функционалне владе. При томе, у случају независности Фландрије, остали део земље може да и не постоји – присајединиће се Француској.

Међународно искуство последњих деценија сведочи да присталице независности, као по правилу, губе на референдумима. Добар пример може послужити канадска провинција Квебек, која говори француским језиком. Крајем XX века, тамо су била одржана два неуспешна референдума о независности. За то постоје озбиљни, пре свега, економско-социјални разлози, објаснио је за „Росија Севодња“ руководилац Центра за француска истраживања РАН Јуриј Рубински:

- Сепаратизам као такав има шансе. Ипак, његове последице као у случају Квебека, Шкотске или Белгије, могу бити веома негативне, како за оне који подржавају независност, тако и за оне који то не желе. Искуство је показало да се такав развод ретко јавља безболним.

Са друге стране, ако се говори о квебекским сепаратистима, њихов тренд им улива наду. Ако је 1980. године против независности Квебека гласало 59,6% изашлих на биралишта, то 1995. године проценат је износио 50,6%. У току су разговори о трећем покушају.

Ипак, најупечатљивији резултати су били добијени током одржане у марту 2014. године „анкете“ у италијанском региону Венето, са центром у Венецији. 89% учесника се изјаснило за стварање независне „Републике Венеције“. При томе, присталице независности желе да сачувају за свој регион место у НАТО и ЕУ (исто као и Шкотланђани), па чак и валуту евро.

Петар Искендеров,