НАКОН 1929. ГОДИНЕ КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ ЈЕ ЗАБРАНИО ЗВАНИЧНО ПРОСЛАВЉАЊЕ ВИДОВДАНА КАО " ДРЖАВНОГ ПРАЗНИКА" ВИДОВДАН ЗВАНИЧНО ЗАБРАЊЕН " ПРАЗНИК " ЗА СРБЕ

 

ВИДОВДАН: Званично ЗАБРАЊЕН „ПРАЗНИК“ ЗА СРБЕ


Након 1929. године, краљ Александар Карађорђевић је забранио званично прослављање Видовдана као „државног празника“.

10.06.2014. ФБ профил Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић

Видовдан је избачен из празничног календара државе којој је овај спомен НА САМО СРПСКИ ПРАЗНИК био сувише „националистички“ и (по краљу Александру) супротстављен режимској идеји „интегралног југословенства“.

Све што је било „само србско“ није више имало државну и краљевску подршку иза себе.

Тако да је Александар чак одустао и од изградње деценијама припреманог „Видовданског храма“ (Ивана Мештровића), који је све до 1929. године био сањани идеал Карађорђевог одрођеног потомка.
Испада да је Мештровић имао више интересовања за надљудски подвиг кнеза Лазара и других србских јунака на Косову од доскорашњег команданта српске војске са Солунског фронта.

Овакав став одрицања од српства у корист апстрактног (смути-па-проспи) „југословенства“ у коме се вештачки изједначавају Матија Губец, Милош Обилић и Мартин Крпан био је страшни акт апостазије, чин апсолутне и неопростиве издаје србских националних интереса и светосавске српске идеје.

Тада је уништен и онај романтични дух српства који је својом крвљу и вером изнео наш величанствени подвиг Ослобођења Косова 1912. године, Одбране Отаџбине 1914. године и Ослобођења свих србских земаља 1918. године.

Само десетак година после битака на Куманову, Церу, Колубари и Кајмакчалану, србско-југословенска држава је ДОБРОВОЉНО И САМОУБИЛАЧКИ из сопственог Духовног Устава и срца свог бића избацила Косовски Завет (заједно са припадајућим му светим Видовданским празником). Само зато да би нова југословенска Краљевина задовољила све своје (убрзо ће се показати – неверне и вечно незадовољне) несрпске и неправославне поданике, али и ондашњу међународну заједницу.

Сви су били задовољни осим Срба. Изданих и остављених од сопственог краља и врховног команданта.

Тада почиње и суноврат наше државе, војске, националне културе… који ће се у пуном светлу показати 1941. године.

Снага СКОЈ-а и популарност КПЈ су директна последица слабљења и урушавања српства.
Србски национализам је, наиме, уочи Другог светског рата потпуно изједначаван са усташтвом и комунистичком пропагандом (као „екстремне идеологије“).

Како радили, тако им је и „Бог помогао“.

И дан-данас трпимо последице ове махните опседнутости краља Александра идејом да влада над што већом територијом и „троименим народом“ некаквих наводних „Југословена“.

Духови мртвих србских ратника, витезова и јунака свих векова одбране Отаџбине су бесрамно понижени. А србски народ тада остављен на цедилу и припремљен за страшно клање у НДХ и коначно страдање у Титовој варијанти Александрове „Југославије“.

Свака последица има своје (духовне и идејне) узроке.
И она срећна и она (као у овом случају) кобна последица.

ПОДЕЛИТЕ ТЕКСТ - РАЗБИЈМО МЕДИЈСКИ МРАК