Поводом 85. годишњице смрти Владимира Владимировича Мајаковскпг, песника светионика новог времена

У Москви је штампан албум-каталог стваралачког наслеђа Људмиле Мајаковски,  старије сесте великог песника

У   поеми „Облак у панталонама“  (Облако в штанах),  том стиховном манифесту футуризма,  будући највећи песник совјетске епохе,  Владимир Владимирович Мајаковски (1893-1930), овековечио је у дистиху своје   две сестре,  Људмилу и Ољу,   тако да су постале најславније  сестре неког песника у историји књижевности:

„Кажите сестарма,  Људмили и Ољи / он не зна где да се дене /“.

Наш   одавно прослављени бард, Матија Бећковић,  у младости раној, као млад поета,  мењао је разне преобуке,  па је и футуристичку једне сезоне пробао, и из љубави, да ли према поезији Владимира Владимировича,  или његовим сестарма,  као лирским јунакињама,  наравно,  својим кћеркама близанкињама неденуо имена Људмила и Оља.

Портрет песникове сестре Људмиле

Паметна,  загонетна,  тајанствена, она нас  проницљиво посматра са корица  своје књиге. Жанр ове публикације је одредио сам састављач  А. П. Аксјекин: то је албум-каталог  стваралачког наслеђа старије сестре великог песника - Људмиле Мајаковски.

Ученица Строгановки, слиакарка текстила,  она је 40 година руководила сложеним аерографичким одељњем „Трогорне мануфактуре“  и „Црвене руже“.

У опреми књиге задржан је стил старинских  албума.

Жена јаког карактера,  тананог укуса,  обдарена и маштовита

То су били тешки послови које су и мушкарци једва савладавали.  Али су их поверили једној жени,  талентованој,  прекрасно образованој, пуној воље и ентузијзма,  Људмили Мајаквски,  коју су поред јаког карактера красили танани укус,  обдареност,   и богата машта.

Занимљиво је посматрати  групне фотогратфије 30-их година на којима је међу „сто мушкараца“ само једна жена.

Она, Људмила Мајаковски.

Излагане у Паризу 1925. на Међунродној изложби декоративно-примењене уметности,  њене су ослкиане тканине привлачаиле велику пажњу посетилаца. На тој изложби публику су задивиле и рекламе Мајаковског и Родченка  за које су награђени медаљама.

Богатство музеја Мајаковског

У предговору књиге Светлана Е.  Стражњева  зхаваљује судбини што је сав домаћи архив Мајаковског завештала  музеју.

А он садржи 15 хиљада јединица међу којима су још непубликована Волођина писма и белешке. Написана на брзину,  она су врло кратка,  али сваки редак одише срдачношћу, љубавју и топлином. 

Сав Људмилин живот је протекао у жртвовању за  породицу

Цео Људмилин живот је протекао као  пожртвовано служење  породици.

После трагичне смрти оца,  Владимира Константиновича, сва породица-мајка и троје деце је  остала без средстава за живот. Људмила је била најстарија. Њени поступци,  њени приоритети су одредили судбину породице.

Они више нису остали у Грузији,  него су  прешли у Москву, потуцају се по туђим становима,  уче,  зарађују по који грош за преживљавање.

Али никад не напуштају виское принципе,  достојанство и моралне стандарде које су поставили њихов отац и мајка им,  Александра Алексијевна.

Љубав сахрањена у очевом гробу

Од вољених мушкараца Људмила није тражила сажалејње него благородан заједнички жвот  и разумевање.

Задивљује сам стил  приповедања,  чак ритимички постројене реченице,  својствене класичним  романима.

У књизи А. П. Аксјенкина  се наводе неколико писама Борису Глушковском, певачу,  оперском уметнику која му је писала из Грузије у Петербург.  Своје  последње нежно писмо напсала му је      уочи његове  женидбе са другом изабраницом:

„Орпостите ми сва   дечја маштања  моја,    слепо детиње  веровање у људе,  нека све буде сахрањено у очевом гробу у Кутаиси.

Ја сам дала реч на очевом гробу.  Јер је иначе и све сахрањено овде:и љубав сама,  безгранична,  слепа љубв татина према мени,  и оваква љубав моја према Вама. Добро сте чули:сахрањено!“ (1906,  у 22.  години живота).

Све сама разочарања

Доживеће она још љубави и разочарања. Тако 24. августа 1929.  по поврстку из Сочија са летовања , Људмила  уочи свог 45. рођендана записује у свој дневник:

„... ја сам тако усамљена,  немам ни пријатеља ни вољеног човека. Што сам их  више  волела,   они су све мање волели мене. Од те борбе и ишчекивања сам се уморила. Желим  мир у души без бола и увреда.“

Велику радост  Људмили Владимировној  донела су јој предавања која је држала на Уметничкој академији   ко и рад на припремању за публиковање сабраних дела свога брата,  Владимира.

Европска афирмација стигла тек после смрти

У музеју Мајасквског на Лубјанском прелазу отворена је значајна експозиција посвећена песниковој старијој  сестри ,  на којој се посетиоци диве прелепим  тканинама које су изаткане и осликане  по њеним нацртима. Управница музеја Светлана  Е.  Стрежњова пише:

„Европску афирмацију је стигла   тек  после смрти  кад су  на изложбама у Оксофорду и у Италији први пут били представјени цртежи  тканина  из њене личне колекције.

Изложбе су и Италији одржане 1987.   у Риму,  Фиренци,  Пезару и Турину, а Итаљани су  ту изложбу назвали „Одежда ревилуције“.

Славни модни креатор Ђорђо Армани  од свих материјала је запазио  колекцију тканина  Људмиле Владимировне. 

У Америци  је изашла књига- каталог „Жена руске авангарде“ на којој се налази њен портрет.

Обратите пажњу: на изложби је Људмилин портрет,  акварел  Мајаковског  из 1911. Артистичан,  прави   авангардни портрет.  


Бранко Ракочевић