Где су нестали млади политички лидери?

Спутњик је истраживао колико су млади у Србији уопште заинтересовани за политику и где је нестао политички активизам карактеристичан за средњошколце и студенте 90-их година прошлог века.

Карактеристика готово сваког друштва, па и најразвијенијих демократија, јесте да млади људи о политици мање знају, мање су заинтересовани и политички активни у односу на старије генерације, каже за Спутњик социјални психолог, др Зоран Павловић са Филозофског факултета.

„Када говоримо о младима узраста од 18 до 30 година, треба имати у виду да је то животни период који је веома турбулентан у личном, индивидуалном смислу. То су године када се уписује факултет или се завршава школовање, стварају се неке трајније партнерске везе, доносе се неке крупне животне одлуке“, објашњава Павловић.

Наш саговорник сматра да, када је о политици реч, младе додатно пасивизирају и системски разлози, и то они који представљају суштинску разлику између развијених земаља са једне и држава Централне и Источне Европе са друге стране.

Међутим, оно што младе генерације у Србији посебно разликује од вршњака у земљама региона и Европе је изразито негативан став и антипатија према свету политике који, према истраживањима, виде као прљав посао, а не као начин за решавање друштвених проблема, објашњава Павловић.

Он истиче да та чињеница наше политичке лидере треба озбиљно да забрине.

Да млади у Србији не верују домаћим партијама и политичарима потврђује и анкета Спутњика међу студентима Универзитета у Београду.

Они који сутра треба да буду стубови србског друштва кажу да су разочарани политичком
ситуацијом која је годинама непромењена, не виде перспективу за младог човека, мисле да се њихов глас не чује, а решење, све чешће, виде у одласку из земље.

„Странке немају јасну идеологију, све је лична корист коју људи желе да стекну тако што ће се учланити у странку и тако добити посао, па макар он био и на базену“, кажу студенти.

Они решење виде у томе да раде на себи, да уче, стичу знања и вештине, а да се политиком баве једнако мало као што се, како наводе, и она бави њима.

Током 90-их година прошлог века, средњошколце и студенте у Србији било је релативно лако мобилисати да изађу на улице и дигну глас. Борили су се за права студената, против крађе избора, за медијске слободе…

Они који су их тада предводили данас су познати политичари, неки су ангажовани у међународним и невладиним организацијама, а има и оних који су напустили Србију и наставили каријере у земљама ЕУ.

Међутим, непартијске организације, иницијативе или акције које би младе људе данас мобилисале и евентуално изнедриле неке нове лидере, малобројне су и спорадичне. 

Ипак, након вишегодишње апатије, млади се поново буде, сматра Маша Милутиновић из „Иницијативе младих за људска права“. Она за Спутњик каже да неке недавне акције показују да ипак има оних који су спремни да се самоиницијативно организују и ангажују.

„Али, чини ми се да држава младима стално шаље поруку — без обзира шта ви урадите, ми ћемо опет на своју руку. Неважно је шта ви кажете“, каже Милутиновићева и додаје да то утиче да они који пожеле да дигну глас постану тиши.

Такође, додаје саговорница Спутњика, младе генерације тренутно немају пуно поверења ни у опозицију и не очекују да ће они моћи нешто значајно да ураде.

Свако од нас, па и млади људи сносе део одговорности да се ствари у друштву промене, каже социјални психолог Зоран Павловић.

„Међутим, са пасивним ставом, без личне и колективне акције којом би скренули пажњу и покушали да мењате оно што вам се не допада, немате право да се жалите“, заључује Павловић.

Сандра черин,