Има ли краја цепкању Балкана?

Намеру коју је изрекао Савез општина аутономне покрајине Косово и Метохија да прогласи независност северних региона покрајине, озбиљно је преплашила абланске власти у Приштини. Министар унутрашњих послова у косовској влади Бајрам Реџепи обећао је да ће реаговати заједно са међународном заједницом, ако ово питање буде развијано. Председник покрајинске владе Хашим Тачи, са своје стране, забранио је посете високих чиновника Србије Косову јер су провокативне. У четвртак 26. августа на Косово је намеравао да допутује министар за Косово и Метохију у српској влади Горан Богдановић. Разбуктали конфликт разматра Петар Искендеров.
 

Ситуација на Косову и око њега се развија у пуном складу са законима балканизације - тачније нерегулисаног цепкања постојећих држава на све мање етничке фрагменте. Данас је већ очигледно да се није оправдала рачуница оних који су, макар и искрено, рачунали да се признавањем независности Косова може окренути последњи лист балканске драме. Страница је била окренута, али после ње је отворена нова, која наговештава Балкану, области око Црног мора, Кавказу, Средњој Азији и другим регионима са сличним проблемима, нове поделе, сукобе и етчника чишћења. О претњи да се понови косовски сценарио већ отворено говори Киргизија. Премијер Републике Српске Милорад Додик инсистира на праву свог народа на самоопредељење по ковоском обрасцу, а врховни босански муфтија Мустафа Церић проглашава своје поданике за објекат религиозне и етничке дискиминације од стране босанских Хрвата. Узимајући у озбир трагичну историју босанског рата - једна или две такве изјаве довољне су да се ситуација распламса у новом етничком и религиозном конфликту.
 

Зашто се међународна заједница која располаже политичким институцијама, финансијским полугама и наоружаним миротворцима, испоставила неспособном да држи ситуацију под контролом? Ево мишљења руског историчара, водећег сарадника Института за економију РАН Сергеја Романенка:
 

Спољашњи фактор - мисли се на међународне огранизације и велике државе, почев од краја 19. века играо је значајну улогу у одређивању судбине Балкана. Али ипак не треба заборавити на то да основу етнополитичких процеса представљају саме балканске заједнице, балкански народи и државе. Зато не могу увек међународне огранизације и велике силе да наметну своју вољу, контролишући политику националних покрета и процес формирања држава на Балкану, сматра Сергеј Романенко.
 

Када је јединствена Југославија тек почела да се распада, европска удружења израдила су критеријум проглашења нових независних држава, бивших република СФРЈ. Важан критеријум међу њима је било строго поштовање права националних мањина. Ипак главне архитекте независности Словеније и Хрватске као што су Немачка и Ватикан инсистирали су на супротном. Прво признање независности, а теко онда помоћ у демократизацији. Када је букнула Босна и Херцеговина, оружје је кренуло са свих страна, као и најамници и добровољци, а светској заједници није било до стандарда. И кад је Косово уз подршку Запада прогласило независност, за њега уопште нису важили никакви ставови о самоопредељењу република бивше Југославије. А пошто је Међународни суд правде УН послушно одобрио ову одлуку, цепкање се закономерно спустило још ниже - на ниво етничких и верских општина. Узимајући у обзир вековима упспостављан шаховски распоред Балкана, Кавказа или Средње Азије, њихова даља балканизација не наговештава ништа друго до нове Сребренице, Карабахе и Ферганске долине. Једино ако међународна заједница не изради коначно нова правила и натера све фигуранте локалних прегледа вести да их поштују, а не само оне који нису по вољи Западу.