Век чесме докторке Елси

У Младеновцу читав један век жубори питка вода из спомен-чесме „Црквенац” на којој позлаћеним словима на србском и енглеском језику пише: „1915. за успомену на санитарну мисију шкотских жена у Србији и њеног оснивача Елси Инглис”.

Из луке Саутемптон на крају 1915. године кренула је Мисија шкотских жена са др Елси Инглис на челу, испраћена од енглеске краљице, принцезе Мери, лорда Џорџа и Винстона Черчила.

У Србији, којој је наметнут трећи узастопни рат, др Елси је поред Младеновца организовала пољске болнице у Лазаревцу, Ваљеву и Крагујевцу у којима је радило неколико стотина медицинара из Шкотске, Русије, Америке, Швајцарске, Данске, Холандије и других земаља. Болница у Младеновцу, којом је руководила др Беатриса Мекгрегор и др Хантер, била је у кући Чеде Василића, у којој је са околним шаторима збринуто 400 рањеника са Варовница и Касапског брда где се бранио Београд у Великом рату. Србски војници су посекли хиљаде Угара (отуда име) и избили на Космај одакле су протерали Аустроугаре преко Саве и Дунава.

У славу те победе у хладу столетних храстова и данас блиста белег, споменик на коме пише: „Продор Аустроугарске војске у јесен 1914. заустављен је овде на Космају.” Уклесани су и стихови Ђуре Јакшића: „И само дотле, до тог камена, дрзнеш ли даље, чућеш громове земље слободне”...

У тадашњој младеновачкој болници, у згради која и данас одолева времену, бораве праунучад Чеде Василића. Одатле на корак је војничко гробље и капела – почивалиште изгинулих ратника.

Др Елси је са 16 малих санитарних фордова, које је добила, крстарила до пољских болница и до линија фронтова где су се водиле крваве борбе, пожртвовано пружајући помоћ борцима, рањеницима, тифусарима и становништву. Захвални Младеновчани и борци Моравске дивизије под руководством капетана Боре Поповића, у јеку рата, подигли су спомен-чесму „Црквенац”. Складно здање на чијем врху је србски симбол – шајкача изливена у бетону. „Црквенац” је наш споменик највише помињан у свету, подигнут у вихору Великог рата, када је сваки трећи Србин положио живот за отаџбину, када се деца нису рађала.

Др Инглис је стигла у помоћ и Првој србској добровољачкој дивизији у Русији, одакле је по заповести владе са Крфа, јула 1917. са војском и рањеницима преко Одесе, кренула пут Солунског фронта.

Исцрпљена пожртвованим радом, оболела, доживела је срчани удар и умрла на рукама србских војника 26. новембра 1917. године, а сахрањена у родном Единбургу са шкотским и са србским заставама преко ковчега. Др Елси Инглис је посмртно одликована орденом Белог орла – највишим одликовањем Србије.

Л. Николић,
Политика