Обичаји народа Русије: Јакути, народ на северо-истоку Сибира

Данас ћемо испричати нешто о обичајима народа Саха (Јакута), који насељавају северо-исток Сибира. Укупан број становника овог народа износи скоро 444 хиљаде. Главни део живи у републици Саха-Јакутија (97%), остали у Хабаровској покрајини и Москви.

По археолошким истраживањима древни људи су се у Јакутији настанили већ у раном палеолиту. Први археолошки споменици пронађени су у средњем току реке Лене, њихов узраст датира од 300 хиљада до 3 милиона година. Преци данашњих Јакута дошли су у Ленски крај потиснувши источно и западно од реке Лене тунгуска племена, која су ове територије настањивала од 13. века. Јакути су се као народност формирали на основу мешања новопридошлих племена турске групе језика са староседелачким палеоазијатским племенима, као и с новодосељеним Хоринцима и Тунгузима који припадају монголској групи језика.

Јакути су се традиционално бавили сточарством, стичући непоновљиво искуство гајења говеда у условима оштре континенталне климе у северним географским ширинама, као и гајењем коња, риболовоми ловом. Развијали су трговину, били су ковачи и војници. Јакути су модификовали тунгуско одгајање јелена створивши нови тунгуско-јакутски тип запреге. Одећу су шили од коже и крзна.

Древни народ Саха се врло брижљиво односио према околини. Обичаји Јакута се у потпуности могу назвати еколошким. Сматрало се да је немогуће променити било шта у природном изгледу природе. Ево зашто пре Руса скоро да није било испуштања воде из језера, крчења шуме, исушивања мочвара за пољопривредна добра. Јакути су живели бавећи се ловом и риболовом на јеленима, такође су имали малобројне краве и кобиле које су давале млеко за децу. Тако је постојао обичај „киј" - ограничавање грла домаћих животиња. Кад је број домаћих коња премашивао одређену границу, сувишни су терани код дивљих стада на травнате горње токове река. Немилосрдно је кажњаван риболов и лов дивљачи преко потребе. Ако би случајно били ухваћени риба или дивљач који нису јестиви, виновник би морао да их поједе, јер се иначе подвргавао проклетству оштећених „буу". Посебно опаснима су се сматрала „буу" (проклетства) инсеката, гмизаваца, свих птица, паса, лисица и вукова. У суштини, забрана „нејестивих" представљала је најстарији облик „Црвене књиге" - нешто поузданије од тога тешко да се могло смислити.

Укључивање Јакута у састав Руске државе 20-30-их година 17. века убрзао је њихов социјално-економски и културни развој. Почевши од друге половине 19. века значајан део Јакута почео је да се бави земљорадњом. Лов и риболов су почели да играју помоћну улогу. Главни зимски тип станишта Јакута представљала је брвнара (јурта). Лети су Јакути живели у ураси - монтажној колиби. Ураса је представљала округлу просторију од стубова вертикално укопаних у земљу. Они су се налазили с унутрашње стране обитавалишта и зато су често украшавани резбарењем. Са спољашње стране прављена је конусна конструкција од дугачких штапова, који су се на врху спајали образујући лучни кров с отвором на средини - како би излазио дим, јер се у ураси налазило огњиште. Станиште је покривано брезовом кором. Ураса је изашла из употребе у првој четвртини 20. века.

У другој половини 18. века већи део Јакута је примио хришћанство, али се сачувао и шаманизам. Уопште, у животу Јакута религија је играла главну улогу. Јакути су себе сматрали децом доброг духа и веровали су да сами могу да постану духови. На овој вечно смрзнутој земљи посебно се поштовао дух ватре, и обавезан је био обред храњења духа ватре за време свечаних прилика или под окриљем природе. Код Јакута се духом-господарем ватре сматрао Хатан Темиерије. Ово главно домаће божанство приказује се као брбљиви, неуморни старчић који вечито скаче. Пре него што би сели за сто људи су га хранили комадима меса, сланине и каше бацајући их у ватру. Пре употребе алкохолних пића такође се пре свега частио дух ватре.

Јакути су творци јединственог древног епоса олонхо. Из генерације у генерацију су га преносили приповедачи, он је дошао до наших дана и укључен је у списак Светске нематеријалне баштине УНЕСКО.

Олонхо је најстарија епска уметност Јакута, коју је УНЕСКО назвао „ремек-делом усменог наслеђа човечанства". Термином „олонхо" назива се како сама епска традиција, тако и појединачне легенде. Поеме дужине од 10.000 до 15.000 стихова изводе народни приповедачи. Познато је да су олонхи раније били још дужи, али нажалост, нису записани и стога се нису сачували. Таленат приповедача је морао да се одликује разноврсношћу. Осим глумачког и певачког мајсторства приповедачи су морали поседовати дар импровизације и ораторску вештину. Традиционални олонхо се изводи без музичке пратње, речи ликова певају се за сваког у посебном тоналитету, а остали текст се изговара обично. Најдужи олонхи су се певали седам ноћи. Најпознатији јакутски олонхо „Њургун Боотур Хитри" састоји се од 36 хиљада стихова.
 

У Јакутији живе и Сахаљари (од речи Саха). То су потомци из мешовитих бракова Јакута с представницима других етноса, по правилу, руског. По мишљењу неких научника овде може бити речи о настанку нове народности. Спољашњи изглед Сахаљара спаја црте етноса у различитим пропорцијама. Најпостојаније јакутске особине остају карактеристична нијанса коже и косе очи. Истовремено, Сахаљари се одликују високим растом, широким раменима, понекад тамном косом и специфичном бојом очију. Руски научник-антрополог, Валерије Алексејев, описује их на следећи начин: „(У Јакутији) има јако много мелеза-Сахаљара, како их називају мештани: плавооки или сивооки, понекад светле или пепељасте косе - Руси, ма баш Руси по спољашњем изгледу, а говоре јакутски. Руски језик знају добро, али се осећа да им то није матерњи језик. То је мешовито становништво."

Необичну спољашњост Сахаљара истицао је у својим записима и популарни новинар и писац Борис Бурда. У својим кулинарским есејима писао је: „Путујући по Јакутији упознао сам се с многима. И с народом - народ је тамо добар: Руси, Јакути, и изузетно лепи Сахаљари - деца из мешовитих бракова Руса и Јакута. Господе Боже, како су то лепи људи."

Путујући по Јакутији, Борис Бурда се, наравно, упознао с јакутском кухињом. „Јела су занимљива и оригинална," пише он у својој књизи, „с кулинарске тачке гледишта су једноставна и врло корисна. У исхрани користе мноштво трава. Има изванредних јела, рецимо, грмуша са шумским јагодама, кисела чорба од лишћа дивљег рена, језици караша у уљу. У исхрани користе много млечних производа, јако воле коњетину, што природно за народ који је превалио такав пут из Средње Азије до налазишта дијаманата.

Дакле, рецепт „Смрзнута џигерица на јакутски начин". Исецкамо везицу зеленог лука. Мислите да у Јакутији нема зелени? Да је само вечити снег и лед? Кад бисте само знали какво је тамо лето! Има 35-36 степени. Лето је дивно, а мана му је иста као и руског лета - комарци и муве. Дакле, исецкамо џигерицу на штапиће - величине дебелих макарона. Немојте да вам падне на памет да пржите ову џигерицу! То је јакутско јело! Исечену џигерицу треба опрати и ставити на чист плех, посути сољу, бибером, сеченим зеленим луком, распоредити по чинији и ставити у замрзивач. У Јакутији је једноставније, тамо девет месеци годишње није потребан никакав замрзивач. Ставиш напоље иза прозора и ствар је у реду. За пејзаж јакутске куће уобичајен је сандук иза прозора уместо фрижидера. Будите сигурни да то није клима-уређај. Зграде у Јакутску стоје на шиповима као колибица на кокошијим ногама - иначе се не може подићи шестоспратница или десетоспратница на вечно смрзнутој земљи. Видео сам дрвене куће које су саградили први дошљаци из Русије - потонуле су до прозора. На вечно смрзнутом тлу оваква дрвена кућа тоне отприлике 4-6 см годишње.

Јело од сирове џигерице није само укусно, већ и корисно. Витамин Б-12, који се у њему садржи лечи анемију. Јело се служи с туршијом. Преузевши ово од својих руских комшија Јакути су заволели туршију, киселе краставце са задовољством и слатко их једу.

И немојте да вам падне на памет да се смејете северним народима и да их називате примитивнима," пише аутор. „Ко је од нас примитивнији треба да видимо кад се тамо преселите, у оне услове. Ко ће у њима опстати - ви или они?"

Ако сте прочитали овај текст сигурно ће вас занимати и овај, староседеоци висоравни Источних Сајана - Окинског рејона Републике Бурјатије - Сојоти