Шарл де Гол: кулинарске тајне Јелисејског дворца

22. августа 1962. године у предграђу Париза Пети-Кламар извршен је атентат на председника Француске, Шарла де Гола. Ултрадесничарски терористи су пуцали у председников аутомобил, али де Гол није био повређен. После овог атентата у Пети-Кламару гарнирунг под таквим називом, који се прави од грашка, нестао је с трпезе де Гола.
 

Жоел Норман, који је радио као кувар у Јелисејском дворцу за време пет председника Француске Републике, у својим сећањима је испричао много тога занимљивог о гастрономским пристрасностима Шарла де Гола, оснивача Пете Републике.
 

Чак и у кулинарству генерал де Гол је, након што је постао председник, више волео да сарађује с војним лицима. За шефа кухиње у Јелисејски дворац довео је Родана Пелуа, који је раније служио у народној морнарици.
 

Шарл де Гол се није посебно бринуо за своју трпезу. Како сведочи кувар, дешавало се чак и да председнику на сто буде изнето конзервирано поврће: исти овај грашак или боранија. Председник и његова супруга су предност давали једноставној кухињи. По поретку, који је де Гол увео, главни кувар је сам састављао свакодневни мени, осим случајева кад је требало нешто припремити за званичне пријеме. У тим приликама, наравно, кувари су морали баш да се потруде – јер, ручкови који су се давали у част овог или оног иностраног госта или француских чиновника на високим дужностима, морали су представљати врхунац раскоши и префињености кухиње Јелисејског дворца.
 

Једино јело, које је сам често наручивао био је бујабес, позната чорба од рибе и морских плодова. Своју омиљену чорбу често је јео у слободне дане, у друштву сина Филипа.
 

Бујабес је у целини и у потпуности спреман у „домаћој“ кухињи Јелисејског дворца.
 

У своје време, већину званичних ручкова су по наруџбини припремали независни кувари ресторана, али је помало припрема званичних пријема почела да се поверава и куварима Јелисејског дворца.
 

Да не би доспели у неприлику, владало је правило да се на таквим пријемима никад не служи свињетина, јер међу гостима су се могли наћи људи, чија религиозна схватања не дозвољавају да се једе свињетина. Због тога је донета одлука да се у предјелаи сосове не додаје алкохол.
 

 „Кувари дворске кухиње морали су да избегавају чак и најмању вероватноћу да изазову дипломатски сукоб!“ пише у својим мемоарима Жоел Норман.
 

Супруга председника правила је мени свечаних ручкова, најчешће користећи познати „Кулинарски водич“, који је написао класик гастрономије Ескофје. Главни кувар би, добивши налог одозго, који није подлегао разматрању, отварао потребну страницу с рецептом, наручивао би нармирнице и давао одговарајуће налоге својој екипи. Број званица је ретко био већи од сто.
 

Ако се није радило о свечаним пријемима, кувари Јелисејског двораца су сами састављали јеловник, у складу с годишњим добом и у складу с укусом председника.
 

Ево, како је, на пример, изгледао ручак, спремљен за Шарла де Гола 4. новембра 1965. године, на дан кад је саопштио да ће учествовати на председничким изборима. На менију је био тајмен на беарнски начин, печење од јагњећег бута, мешано поврће, сладолед „Рамболитен“, од вина су били Траминер (Traminer) из 1959. године, Шато Борегар (Chateau Beauregard) из 1959. године и шапмањац Лоран Перије (Laurent Perrier) из 1955. године. Ручак је као обично, био сервиран у трпезарији у личном апартману де Гола.

Оно што је генерал посебно волео била је тачност. Ручак му је сервиран тачно у 13 сати и 10 минута. Увече је седао за сто у 20 часова и 15 минута. Ручкови и вечере обављали су се по истом ритуалу. Радници из кухиње морали су буквално трчећи да савладавају велика растојања по ходницима Јелисејског дворца како би де Голу сервирали топла јела. Међутим, без обзира на све напоре, суфле већ није био оно што је требало да буде, кад би доспео на сто, а крем-чорба би се често охладила. Уосталом, де Гол се никад није жалио на кухињу, главно је да се поштовао распоред.