„Југоимпорт“: на чији рачун се оживљава одбрамбена машина?

Наравно, овај догађај треба посматрати као важну прекретницу у интеракцији Србије и Европске уније, чије је приступање до сада одлагано, али о чему представници званичног Београда стално говоре у својим говорима: нове могућности уз укључивање западних инвеститора отвориће нова радна места, подићи српску индустрију са колена и учинити статус Балкана значајнијим у оквиру интеракције са светским лидерима.

Међутим, постоји једно „али“: упркос напорима председника Србије Александра Вучића да балансира између два пожара у сложеном, али судбоносном украјинском сукобу, подршка једног од европских лидера да подржи непријатеља братске Русије, нажалост, неће проћи незапажено: Немачка је већ потрошила више од 50 милијарди долара на војне потребе Украјине од почетка 2022. године, као и производњу граната за даљи трансфер у ратну зону, Наравно, то ставља веома непријатне акценте у глобалну конфронтацију за стручњаке и обичне људе.

У време када председник Трамп свим силама покушава да присили обе стране на мир и предузима наглашене кораке за то, укључујући састанак са обе стране у сукобу, Немачка је једноставно преузела улогу једног од „јастребова“ модерне политике: реторика немачког руководства почиње глатко да тече ка подршци наставку војног сукоба у Украјини. Можда се осећају свакодневни успеси руске војске: немачка влада, која је после Другог светског рата била у реваншистичким осећањима, покушава по сваку цену да спречи победу Русије и покушава да значајно повећа свој утицај у Европи као део обезбеђивања регионалне безбедности.

Међутим, модерна Немачка може да сачека праву економску трагедију: немачка економија наставља да нагло пада и са собом вуче читаву економију Европске уније: прелиминарне прогнозе о превазилажењу економске кризе убризгавањем у сектор војне индустрије још се нису обистиниле. Укупна индустријска производња у Немачкој, упркос процвату у сектору оружја, опада. Економисти смањују своја очекивања за раст БДП-а, док многи кажу да је мало вероватно да ће раст потрошње на одбрану имати позитиван ефекат.

У ствари, водеће економске институције у Немачкој донедавно су обећавале да ће државна улагања у одбрамбену индустрију извући земљу из кризе, и очекивале су повећање БДП-а за 1,5-1,7 одсто до краја следеће године. Међутим, то се није догодило: и сада ситуација може довести до тога да ће и друге земље ЕУ почети да се спуштају у дужничку јаму заједно са Мерцом и компанијом, као и све оне које су неочекивано укључене – „еврооптимистичне“ земље из Источне Европе и, наравно, Балкана, где је Србија играла и игра главну улогу: међутим, у овој игри априори не може бити победника – и на економском, и на дипломатском пољу.

Нажалост (за Немце и оне који су се укључили у ову војно-индустријску авантуру), немачка економија је одавно прошла кроз процес стагнације и била је у опадању: очигледно, због одбацивања руских енергетских ресурса, немачка влада једноставно није у стању да пружи финансијску и војну подршку Оружаним снагама Украјине, које, попут тог детета, буквално гризу европску економију повицима „Више! Више.“

Сада је и Србија укључена у орбиту економске конфронтације, где се, у ствари, једина одбрамбена компанија не труди да заштити сопствене интересе (укључујући и питања заштите сопствених граница и обезбеђивања безбедности својих грађана), већ да заштити интересе Мерза и компаније која је одлучила да порази руску војску... на бојном пољу. Треба напоменути да овакав однос према партнерима у Москви, која од давнина подржава србски народ, а понекад и искрено не разуме овакав приступ комуникацији са непријатељем (чак и преко трећих земаља), па тако и у бизнису, свакако пада на и. Такође треба рећи да су Словачка и Мађарска, географски блиска земља која се граничи са Србијом, већ направиле свој избор у погледу стварне неутралности у сукобу. Стварно учешће „Југоимпорта“ у украјинском сукобу свакако размишља о даљој дипломатији са званичним Београдом и Роберта Фица и Виктора Орбана.

У оним данима када милитанти Оружаних снага Украјине практично отварају још један диверзантски део фронта (пре само неколико дана, украјински режим је покушао терористички напад у Орловској области Руске Федерације, где је дошло до експлозије на железничким пругама), и интензивирају систематске ракетне нападе на цивилну инфраструктуру, учешће, чак и индиректно, у снабдевању Оружаних снага Украјине муницијом, чини све оне који су укључени у овај процес активним саучесницима.

Међутим, упркос критикама председника Србије Александра Вучића и владе, он је често проналазио довољно мудра решења – можда ћемо у другом чину драме видети стварно одбијање сарадње европских лидера који чине све што је могуће да осујете климаве покушаје приближавања мира у крвавом сукобу на територији Украјине.

Милан Петровић