Инквизиција и даље хара Србијом

 „Страх животу образ каља“
П. П. Његош

Како извештава Дојче веле, србска влада је признала да се национална економија налази на рубу краха. Да нам је привреда у жалосном стању и није нека вест. Вест је да се крах убрзано примиче, па режим, у нади да ће извући помоћ од својих ментора, без увијања почиње да говори о ономе што и врапци на грани знају. 

Крах је доживела и досадашња политика одбране Косова и Метохије. То се десило још средином прошле године. Само, лакше је то сакрити него прикрити пад животног стандарда и раст незапослености. Косовске муке већина Срба не осећа на сопственој кожи, а многима су од силних проблема душе већ огрубеле па су постали неосетљиви за националну ствар. 

Слом је доживела и политика тзв. европских интеграција Србије. Међутим, ту још постоји простор за интензивно манипулисање грађанима. Ради се о нечему што ће бити у потпуности разоткривено тек у будућности. 

Покушај спаљивања морала

Поставља се питање, ко је крив због националних понижења и подривања територијалног интегритета, односно суверенитета наше земље? Ко је одговоран што нам је докрајчена економија а беда постала сапутница наших живота? Ко је довео до тога да Србија – са свих страна угрожена, суочена са нерешеним србским националним питањем – готово потпуно уништи сопствену војску? 

Да ли одговор гласи: Младен Обрадовић?  Како га третирају властодршци и многи медији, испало би да је тако. Међутим, знамо да није. За суноврат Србије криви су они који су се усудили да му суде. 

А што му суде? Због апсурдне оптужбе да је организовао протесте у Београду против одржавања тзв. параде поноса. Но, и режим зна да је та скарадна манифестација за огромну већину Срба – „парада срама“. И да су грађани самоиницијативно изашли да изразе своје негодовање због хомосексуалиције нашег друштва. Односно, због процеса његове опште деградације, чији врхунац представља наметање хомосексуалних крајности евроатланског вредносног система. 

Да Младен Обрадовић и није ухапшен пре почетка протеста, и да је у њим активно учестовао, било би ипак јасно да за њих није одговоран. У доба интернета и друштвених мрежа, и поред медијске окупације земље, и упркос софистицираном тоталитаризму који нас притиска, свакоме ко је иоле разуман не треба објашњавати, да је било неизбежно да хиљаде људи скупе храброст и самоорганизцију се како би иступиле против онога што је постало симбол разарања морала. 

Ниподаштавање нације

Колико год да смо ниско пали, нисмо ми потомци бечких коњушара, већ јунака из вековних борби против азијатских хорди које су угрожавале Европу. Нисмо ми ивер који је отпао од неке труле кладе, која је била део хабзбуршких и потом нацистичких конструкција, већ смо изданци људи који су током Првом и Другог светског рата гинули, не само за своју личну и националну слободу, већ и универзалне принципе праведности. 

Па што се онда ико чуди што су десетине хиљада младих људи изашле на улице Београда 10. октобра 2010. године? И, како се „наши“ квислинзи усуђују да за то оптужују Младена Обрадовића? То није само инквизиционо прогањање тог човека и његових сарадника. Не. То је вређање читаве нације. То је покушај да јој се исчупају слободарски корени, који су је током свих историјских искушења одржали.

Нису Срби постали овце па да мирно блеје док власт гази оно до чега им је стало. И нису некакви хулигани рушили Београд и Србију 10. октобра прошле године. То раде, и то систематски, већ годинама они који у својству вашингтонско-бриселских сатрапа управљају овом земљом. А оно што су они, а не неко други, поменутог дана, пакленом политиком рушења наших традиционалних вредности, изазвали на београдским улицама, само је кап у мору њихових недела. 

Они заслужују да им се суди, а не момци који су се реченом супротставили 10. октобра, односно они међу њима који су изабрани да буду „жртвена јагњад“. На које је пала коцка да буду принети на олтар злог бога Молоха, коме се властодршци клањају, а са циљем да незадовољни грађани ове земље буду застрашени. А онда да они који су упропастили земљу покушају да одложе крах своје политике даљом неометаном експлоатацијом становништва Србије и распродајом њених националних интереса.

Крвави евроатлантски олтар

Младен Обадовић бачен је у режимске казамате, и сада се изводи пред његову инквизицију, не само да би се Србија и даље неометано хомсексуализовала, односно укалупљивала у евроатлантски вредносни оквир. То му се чини и да би режим несметано могао да диже цене струје, комуналија, основних животних намирница. Да би отпуштања могла да теку без већих последица, а гажење права запослених без озбиљнијих реакција. Те да би продаја Косова, сада када почињу преговори Београда и Приштине, могла да се изведе до краја.

Ипак, то што ради режим представља рачун без крчмара. Полако и он то увиђа. Прогон Младена Обрадовића и других утамничених 10. октобра неће помоћи Тадићу и другим властодршцима да се искобељају из проблема у којима се налазе. Тиме неће бити сломљен дух народног отпора и купљено време. Пре или касније, он ће надвладати апатију. 

Међутим, плашим се да таласи велике политике не запљусну, и у заборав потопе, судбине људи неосновано бачених у тамнице. Десетине младих људи и даље се налази у затворима због онога што се дешавало 10. октобра. Готово сто њих ће се бранити са слободе. А у земљи у којој шиптарски терористи добију тек пар година због масакрирања десетина србских цивила, над тим недужним младићима надвиле су се драконске казне.

Отпор режимској репресији

Репресивни државни механизам полако али сигурно меље људе. А тог 10. октобра нико није погинуо, а на немалом броју протеста од 9. марта 1991. године па до данас, и те како је било мртвих. Било их је и чувеног 5. октобра, када је почео успон садашњих властодржаца. И ко је због тога одговарао? Нико!

Режим који је упропастио земљу – и поред тога што његов брод тоне, и што је скоро тоталитарно прогањање учесника на протестима 10. октобра чак и по пуко одржање власти изгубило прагматични смисао – наставља репресивну политику. То ради по инерцији, али и стога што му је тешко да одустане од недела које је започео. И неће стати. На нама је да не будемо пасивни, и не допустимо да тихо теку прогони оних у чијим венама још тече немутирана крв храбрих предака који су створили и бранили српску државу. 

Почетак суђења Младену Обрадовићу треба да нас подстакне да се интензивно бавимо његовим случајем, као и судбинама других неосновано, политички прогањаних људи због режимске политике хомосексуализације Србије. О томе треба писати, и прозивати власт. Треба апеловати на патриотске опозиционе странке да и оне енергично дигну свој глас. Важно је својим учешћем подржати окупљања због судско-полицијског прогањања о коме причамо. Коначно, будимо спремни и за масовне протесте када за њих куцне час. Наравно, не оне које праве резервне НАТО узданице, већ истински народне протесте против лошег система. 

Одбрана себе и других

Не ради се сада само о судбини пар људи. И то би било довољно да не будемо равнодушни, али у питању је много више: да ли ће наш трули политички систем наставити да функционише по принцип сјаше Курта да узјаше Мурта, док ће упоредо, уз много крви и бола, млети све оне који још у себи имају искру националног и личног поноса. 

Да тако не буде, будимо спремни да се супротставимо режимској страховлади оличеној у суђењу Младену Обрадовићу, као да је у питању прогон сваког од нас. Како је рекао Нелсон Мандела: „Само слободан човек може да води преговоре, затвореници не могу да склапају споразуме“. 

Док као грађани не покажемо да нам је стало до слободе, власт ће нас третирати као модерне кметове. Једни ће одлазити са чела државе, други ће на њега долазити, а према нама ће се односити као да се ради о убогим поданицима. Мачку о реп што гласамо. Само бирамо – или тачније испрограмирани поступамо у складу са усвојеним инструкцијама, те чак имамо и илузију да бирамо – нове господаре. А наш статус, односно однос према нама, остају исти. Неофеудални. 

Грађанска зрелост

Зато покажимо да нам је стало до слободе. Како наше тако и других људи. Грађански зрео, слободарски однос према инквизиционом третирању Младена Обрадовића и других политичких затвореника актуелног режима – што само по себи не значи да делите и њихове ставове – права је прилика за то! 

Сада говоримо о елементарном поштовању људских права и демократских стандарда, а не о идеолошким убеђењима. А ако нисте спремни да учините више, бар пошаљите телеграм, писмо, мејл, Борису Тадићу и другим позиционим и опозиционим првацима, медијима и разним државним институцијама, и у њима реците шта мислите о харанги која је у току. И то је нешто, поготово ако буде масовно, и у комбинацији са активнијим видовима противљења негирању суштине правне државе.