Чиме ће Гадафи одговорити

Последњих дана се Запад истински забринуо питајући се какве мере могу да предузму либијске власти као одговор и на бомбардовање њихове земље и на директно бодрење контрареволуционарне буне у Бенгазију од низа земаља антилибијске коалиције. Британске специјалне службе, бивши амбасадор Њеног Величанства у Вашингтону Кристофер Мајер и остали,  врло упознати извори, директно указују да Велика Британија „може да се сукоби са опасним последицама“, а служба МИ-5 је упозорила своје савезнике у НАТО на велики раст опасности од тероризма. Нека латино-америчка средства масовних информација су пошла још даље, те су претпоставила да су за одмазду  „од стране либијских камиказа могући напади на нуклеарне електране у Француској и Италији“. Колико су такве претпоставке образложене и колика је стварна опасност од таквих напада, какви су могући Гадафијеви поступци у садашњој ситуацији?

Моамер Гадафи је за 42 године, колико је прошло од Револуције 1.септембра 1969. године стекао огромно искуство и као државник и као политичар, до краја је схватио мржњу  и лукавост непријатеља, лицемерје и издају савезника и пријатеља. Данас је Либијска Џамахирија поново у пламену, али ударац јој се наноси истовремено са обе стране, уз на брзину донете нове санкције ОУН. Јасно је да је „устанак“ инспирисан напољу јер се отворено ослања на инострану помоћ, у коју спада и војна помоћ.  Јасно је и да главни задатак  представља свргавање (или ликвидација) либијског лидера. Потпуно је очигледно да је првобитни сценарио већ пропао, али не може да се не призна и да је самољубљу и репутацији Гадафија нанет такав ударац, који не може да остане без одговора.

Као пример тога колико Гадафи може да буде довитљив у борби за своју позицију треба да се присетимо најпознатијег и врло гласног антилибијског скандала – „случаја Локерби“, када је због експлозије авиона „Боинг-747“ компаније PanAmerican, који је 21.12.1988  год. летео на линији Лондон – Њујорк погинуло 270 људи. „Случај Локерби“ је један од најдражих аргумената противника либијског лидера, који се приводи сваки пут када је могуће уплести „Гадафијев“ режим у  међународни тероризам.

Сумња  за тај терористички акт  је прво пала на Народни фронт за ослобођење Палестине, па затим на Техеран (у јулу 1988. године америчка крстарица „Винсенес“ је оборила ирански путнички авион који је летео у неутралној зони изнад Персијског залива. При том је погинуло 298 људи). Међутим, генерални тужилац Шкотске, лорд Фрејзер је изабрао другачију верзију. Он је званично за организацију тог акта окривио два Либијца: Абдел Басета ал-Меграхија и ал-Амина Халифи Фхимаха. Закључено је да је терористички акт изнад Локербија одговор Моамера Гадафија на британско-америчко бомбардовање Либије до кога је дошло по договору Роналда Регана и Маргарет Тачер 1985 године. Вашингтон је на брзу руку увео трговински емабарго Триполију , који се ускоро, 1992. – 1993. наставио званичним међународним санкцијама Савета безбедности ОУН.

Руководство Либије је годинама упорно негирало било какву везу са тим актом, али су крајем 90. година економске санкције озбиљно уздрмале развој земље. Вишегодишњи режим блокаде је економији и финансијама  Џамахирије нанео ударац који се јако осетио: локални експерти су обрачунали да је он, у новцу, у периоду 1992. – 1999. године изнео 29 милијарди долара. Да би се санкције ОУН ублажиле, Либија је 1999. године оба окривљена Либијца предала шкотском правосуђу, а 2001. је Међународни суд у Холандији, којим је председавао шкотски правник, после много месеци судске расправе, једног окривљеног ослободио а другом (ал-Меграхију) доказао кривицу за планирање и организацију терористичког акта у Локербију и осудио га на доживотни затвор.

После завршетка суђења ал-Меграхију, који је током суђења проглашен и за сарадника либијских тајних служби, притисак САД и Велике Британије на Либију је појачан, али су истовремено започети тихи трипартитни преговори. У марту 2003. године постигнут је америчко – британско – либијски споразум према коме се Либија обавезала да исплати компензацију од 2,7 милијарди долара (по 10 милиона $ свакој породици) под условом да се прва 4 милиона $ плате тек када Савет безбедности ОУН укине међународне санкције, друга четири милиона – када САД укину санкције, заведене још 1982 год. унилатерално, а последња 2 милиона – када Државни департман САД званично искључи Либију из свог списка земаља које подржавају тероризам.

Августа 2003. Либија се обратила СБ ОУН писмом у коме је изјавила да је спремна да исплати износ по закљученом споразуму. При том је либијска влада признала само грађанску одговорност за злочин. То јест, иако се формално сложио да сарадник либијских државних структура има везе са терористичким актом, Триполи је одбио да преузме кривичну одговорност за тај злочин.

У последњем тренутку у посао су се умешали Французи који су сазнали о тајном договору. Пошто је сазнао о детаљима, Париз је категорично, под претњом вета, затражио повећање износа компензације породицама лица који су погинули у септембру 1989. године над Нигером у француском путничком авиону, за шта је такође била окривљена Либија. 1999. године тема је, као, затворена, јер се Либија договорила са Француском о исплати 33 милиона $ одштете породицама изгинулих (у авиону је била 171 особа): нико није успео да докаже учешће Триполија, а М. Гадафи је био заинтересован за позитиван развој односа са Француском. 11.09.2003.  стране су се договориле о допунским уплатама Паризу, и већ следећег дана СБ ОУН је изгласао нацрт резолуције коју је предложила Велика Британија, те је тако званично прекинуто дејство санкција против Либије, које су уведене 11 година пре тога.

На известан период „случај Локерби“ је заборављен, све док у јулу 2009. ал-Меграхи није ослобођен „због здравственог стања, које је последица неизлечиве болести и из хуманитарних разлога“. Осуђеник на доживотни затвор по члану „тероризам“ је у Триполи долетео Гадафијевим личним авионом, дочекан је са ликовањем и данас, како саопштавају средства масовних информација, живи у поклоњеној вили на обали Средоземног мора, западно од главног града. Пошто је направила паузу, Либија је кренула у контранапад, и то са тешким аргументима: Међународни суд стварно није успео да утврди како је и где је ташна са експлозивним уређајем доспела у авион – на аеродромима Малте, Франкфурта на Мајни (на које је авион, дан пре експлозије слетао из техничких разлога), или на самом Хитроу, пред полазак ка Њујорку. Либијци су се сетили и Британца Мата Берклија, чији је брат погинуо у том авиону 21.12.1988. године. Мат је изјавио да одбија да прими одштету, јер не сматра да је Либија крива за експлозију авиона: по његовом мишљењу Либијци су подметнути да би се сакрили „прави  злочинци“. А у октобру 2009. појавила су се саопштења да се истрага о „случају Локерби“ у Шкотској обнавља, и да се проучава „неколико нових могућности“, при чему је тужилаштво рођацима жртава саопштило да ће постојећи стварни докази бити поново испитани. Успут се испоставило да су неки кључни сведоци тужбе променили своје исказе, а независни експерт је изјавио, да сатни механизам, који је лабораторија ФБР при првом суђењу идентификовала као део експлозивног уређаја, те је он послужио као главни доказ, „због својих конструктивних особина никада није био прикључен на бомбу“.

И тако је Гадафи из сложене ситуације изашао не само високо подигнутог чела, већ и са добитком за буџет земље: Либија је исплатила укупан износ одштете, али је затим добила немерљиво више од страних фирми, које су се устремиле на налазишта нафте (САД је чак окривила британску „Бритиш петролеум“ за саучесништво у предаји ал-Меграхија). Додајте и одштету од 5 милијарди $, добијену од Италије за „године колонијализма“.

Треба да се констатује: окривљавање Либије за подршку међународном тероризму је на Западу започето одмах пошто је Гадафи, по доласку на власт у септембру 1969. године, јасно и недвосмислено формулисао своју антиизраелску позицију и почео да помаже борце палестинског отпора. Међутим, либијско руководство је одавно престало да доноси спонтане одлуке, што је почетком 70-х година било карактеристично за њену спољну политику. Одмах пошто је прекинуто пружање помоћи националистичким покретима у различитим земљама Либијци су прекинули и везе са ИРА,  затворили су базе за припрему разнобојних ратника, које су се налазиле по територији Џамахирије, а од 1997. године либијско руководство је прекинуло и помагање исламистичких организација и групација из земаља Африке и Блиског Истока.

У септембру 2001. године Либија је осудила терористичке акте у Њујорку и Вашингтону, још пре тога су у земљи прекинути радови на производњи ракета средњег домета, који су постојали од почетка 1970-х година. 2003. године Џамахирија је званично изјавила да прекида производњу оружја за масовно уништење: данас је Либија учесница Споразума о неширењу атомског оружја и Конвенције о забрани припреме, производње и складиштења резерви бактериолошког (биолошког) и токсичног оружја и о њиховом уништењу. На Западу су те изјаве примљене  са великим неповерењем, а у земљу су сваки час почеле да долазе инспекције МАГАТЕ (Међународна агенција за нуклеарну енергију) и различите међународне комисије. Према званичним документима, у 2005. години Џамахирија је уништила 551.350 метротона хемијског оружја, пошто је пре тога потписала Конвенцију о забрани проучавања, производње, складиштења резерви и коришћења хемијског оружја и о његовом уништењу. Међутим неверицу је сменио шок: 19. јула 2009. министар владе Велике Британије Гордон Браун је „изјавио да је усхићење због храбре одлуке коју је пуковник Гадафи донео (2003. године) по питању одустајања Либије од нуклеарних програма“.

Понос је једна од најважнијих особина Либијаца. Они памте учињено добро, али  не заборављају увреде и понижења. Знајући менталитет Либијаца, поновићу се: одговор ће неизбежно стићи, а какав ће бити – не зна се. Испада да није случајан излазак из игре оружаних снага САД, мада се страх ту заснива скоро искључиво на сазнању да су американци читав „устанак“  и организовали али, „зато што се кућица срушила при постављању трећег реда карти“ боље је оставити Европљане и НАТО да сами кусају оно што су закували. Зато је шеф Пентагона Роберт Гејтс ових дана изјавио: „Отворено говорећи, САД не треба да се баве одговорношћу за будућност Либије“.

Осим урођеног поноса, либијци су, по правилу, образовани и имају и стил живота и век који могу да буду оријентир за будућност многих земаља света, међу којима су и оне, које себе сматрају за развијене. Либијци се неће бацати на бодљикаву жицу са ножем или слати удовице у сигурну смрт са „појасом шахида“ – то није њихов стил. Без обзира на масу оптужби, слатих на адресу Гадафијевог режима, не постоји ни једна епизода „државног тероризма“ те земље која је потврђена помоћу докумената. Чак и познати случај, који је послужио као повод за прекид дипломатских односа Велике Британије и Либије из 1984. године се на Западу објашњава, меко говорећи, једнострано: у центру Лондона је дошло до оружаног напада и заузимања Народног бироа Либијске џамахирије (амбасаде). Британске власти, иако су имале информацију да се планира напад, нису осигурале безбедност акредитованим либијским дипломатама, и тиме су прекршиле Бечку конвенцију. Дошло је до пушкарања, рањено је 11 Либијаца, а сарадница британске полиције Ивон Флечер је убијена залуталим метком. Нагласак је стављен на ово последње, и Либија је окривљена за тероризам – процес још увек траје. Заиста се у либијској амбасади налазило оружје, и оно је коришћено за заштиту живота радника, који су се у току напада нашли у границама екстериторијалности. Нико није сматрао да треба да подсети да, на пример, у амбасадама САД, спољни обод амбасада бране локалне снаге заједно са америчким приватним предузећима за заштиту, средњи – наоружане јединице маринаца, а унутрашњи – специјалне јединице Државног департмана и ЦИА.

Чак ни у стању најјачег беса Гадафи неће дозволити терористичке акте било где на земљиној кугли, јер зна да би то био најбољи поклон непријатељу. Нема зашто да се уздржава, те је зато тренутно сасвим сигурно заузет проучавањем ситуације са свим варијантама њеног развоја. Несумњиво ће сам Гадафи или његови наследници (очигледно у најскорије време неће моћи да дође до ликвидације режима) наћи ефикасан и релативно једноставан начин да максимално искомпликују живот архитектима садашње завере, а за то имају и све што им треба: снаге, средства и могућности.

Либијске тајне службе су се у протеклих четрдесет година развијале великом брзином и успешно, а као резултат су постале стварно снажне и ефикасне, и у последњих 10 година нису дозволиле да дође ни до једног гласног пропуста. Поседују разгранату мрежу у многим земљама света  и ослањају се не само на идеолошки привржене људе, већ и ту околност користе зналачки спајајући је са огромним финансијским могућностима, што их на најбољи могући начин издваја од „колега“ из других земаља. Саопштења  САД, Велике Британије и више пута понижене у току две године Швајцарске Конфедерације (због задржавања Гадафијевог сина и снахе на неколико сати) о томе да су либијска средства замрзнута, а да су „нове демократске власти у Бенгазију основале своју централну либијску банку“ могу да обрадују само ауторе тих саопштења, јер су либијци одавно научили да паметно улажу новац, те је данас тешко наћи било коју велику и успешну фирму Европе која функционише без либијског капитала, и то у најразличитијим гранама и областима. Довољно је да се каже да Либији припадају крупни пакети акција (понекад толики да могу да блокирају рад) низа европских нафтних и космичких гиганата. Напомена: један од најраскошнијих хотела са 5 звездица у Санкт-Петербургу, „Палас-хотели“ припада групи „Коринтија“ коју потпуно контролишу Либијци.

2003. године либијски лидер је прихватио молбе низа јужноевропских земаља и преузео обавезу да заведе строгу контролу граница Џамахирије како би спречио незакониту миграцију Африканаца. То је стварни кец у рукама Гадафија и – нема разлога да се крије – уколико Гадафи одустане од тог споразума – јужну Европу ће запљуснути милионски талас емиграната и биће невероватно тешко да се он заустави. Пуковник је за сада само подсетио на то, али је у Италији већ настала гласна паника.

Други кец је либијска нафта: има је много, одличног је квалитета, јефтина за вађење и транспорт. Гадафи ће играти на повећање њене цене: већ је више пута изјавио да, по његовом мишљењу, праведна цена за нафту не сме да буде испод 100$ по барелу. У томе га могу подржати Венецуела, Иран и Нигерија, а то је приличан део светских извозника. Уколико се догађаји буду развијали неповољно по њега није искључено да ће Гадафи једноставно прекинути извоз нафте и – као што је већ констатовано – Либија има чиме да надокнади те губитке, и то из извора, против којих ће бити јако тешко применити санкције.

Постоје разлози за претпоставку да се у либијским архивама  чува довољна количина интересантних докумената који имају снагу да ставе крст на каријеру низа главних европских политичара, тако да отворене алузије на финансијску помоћ бившем министру унутрашњих послова Француске, који је у Јелисејску палату ујахао као председник државе, изгледа да нису блеф.  Либија може индиректно да утиче на деобу снага на предстојећим изборима у неколико земаља света. Велика је вероватноћа да се она неће вратити Лиги арапских држава (одавно се не слаже са више арапских држава) и то ће јој дати велику слободу за избор метода за „уразумљивање заблуделих“ међу којима је, сасвим сигурно, и Катар.

Венецуелански аналитичар Раул Брачо претпоставља да тајне службе САД могу и без туђе помоћи да организују диверзије „у Гадафијево име“. Америчке „витезове мача и плашта“ ништа не спречава да постигну постављене циљеве, и зато се главна претња налази, како се претпоставља, тамо, одакле је не очекујеш. „Оно што се дешава у Либији може да се посматра као још једна шанса која се пружа терористима, која је појачана иностраним упадом“ – тако је алжирски шеф министарства спољних послова Мурад Меделси окарактерисао ситуацију. Своје речи је поткрепио слањем на границу са Либијом седам хиљада жандара и пет армијских батаљона са циљем да се „не дозволи пребацивање оружја и инфилтрација активиста „Ал-Каиде“, који су успели да се снабдеју тешким наоружањем и зенитним ракетама преко нових савезника – либијских побуњеника“.

О улози „Ал-Каиде“ у либијским догађајима је недавно говорио и сам Гадафи, после чега је истоветне закључке извео и командант снага НАТО у Европи, адмирал Џејмс Ставридис. Без обзира на то, планови за обуку „побуњеника“ се већ остварују, те се поставља питање колику снагу треба да поседује злоба, ако она толико помути разум да не схвата да оне снаге, за које се претпостављало да ће се добро искористити као  „топовско месо“ могу лако да се отргну контроли и да се претворе у „месаре“. И Гадафи заиста са тим неће имати никакву везе.

Сергеј Шашков,