Поводом 300 година од успостављања политичких односа између Русије и Црне Горе
Од 19. до 21. априла трајаће радна посета министра иностраних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова Балкану. Србија-Бивша југословенска република Македонија-Црна Гора-Словенија – таква је маршрута његове дипломатске турнеје. Посета Црној Гори уприличена је поводом 300 година од успостављања првих политичких контаката између наших земаља.
Пре 300 година, 1711. године, црногорски владика Данило добио је од руског цара Петра I „посланицу“ с позивом да заједно ратују против Османлија. Посланица је наишла на жив одазив Црногораца, који су улазили у састав Османске империје од 1699. године. Владика Данило, који је овим поводом сазвао скупштину глава племена изјавио је на њој: „Чули смо да постоји хришћански цар у северном делу света, Бог зна колико далеко... Ми хоћемо код Руса, а Руси код нас, уз Божију помоћ приближићемо се... Руси и ми имамо исту крв и исти језик.“ У лето 1711. године, Црногорци су започели војне акције, али устанак није стекао потребне димензије због подривачке делатности турских агената, Барског надбискупа и венецијанских савета. Осим тога, и руска војска је претрпела пораз од Турака. После тога је Петар I обавестио владику о томе да је принуђен да закључи мир с Турцима и саветовао му је да се на извесно време сакрије.
1715. г. владика Данило је напустио Цетиње и преко Европе је кренуо у Русију. Овде је наишао на пријатељски пријем код Петра Великог, који му је уручио повељу с признањем заслуга Црногораца у заједничкој борби против Турске. Цар је издвојио 2 хиљаде цекина, односно 13,4 хиљада рубаља за обнову црногорских цркава и манастира. Од тада је Русија почела да пружа хуманитарну и војну помоћ Црногорцима. А за време владике Василија, који је Русију посетио два пута за време своје владавине (1752. и 1758. године) црногорски младићи су добили могућност да се школују у Русији.
У току каснијих година Русија и Црна Гора су остале савезници: и у наполеоновским ратовима, и природно, за време руско-турских борби. Руско-турски рат 1768-1774. године завршена је Кучук-Карјнарџијским мировним споразумом, који не само да је руској флоти отворио Црно море и заливе, већ је створио и повољне услове за јачање утицаја Русије на Балкану. Руска влада је верски руководила православне народе, али им је пружала и политичко покровитељство.
У различитим историјским периодма руско-црногорски односи су доживљавали успоне и падове. На пример, у време владавине Павла I они су били приметно активни.
Међутим, након 1813. године наступило је приметно затишје. Узрок за то била је одлука држава победница Наполеона (Русије, Аустрије и Велике Британије) да Бококоторски залив оставе Аустрији. Царска влада, верна принципима светог савеза (савез Аустрије, Пруске и Русије, који је формиран после победе над Наполеоном) и која није желела да квари односе с Портом и Бечом, испољила је опрез у политичким контактима с Црном Гором, уздржвала се од тога да јој пружа директну помоћ.
Ипак, већ за време владавине Петра II Петровића-Његоша (у историју је ушао као Његош) односи су постали топлији. Захваљујући руској финансијској помоћи Његош је почео активно да решава задатке културно-просветног развоја Црне Горе.
После завршетка Руско-турског рата 1877-1878.г. за ослобођење Бугарске, Србија и Црна Гора су постале тачке ослонца руског утицаја на Балкану. Међутим, након преоријентације Србије на Аустроугарску (коју је извршио окорели аустрофил србски кнез Милан Обреновић) приоритетни партнер Русије у региону постала је Црна Гора, чији је војно-стратешки значај порастао због стицања независности, ширења територија и добијања изласка на Јадранско море.
Једно од средстава за учвршћивање политичких односа између две земље били су династички бракови. Црногорска принцеза Милица постала је жена великог кнеза Петра Николајевича Романова, а Стана (Анастасија) – жена великог кнеза Николаја Николајевича Романова. Сестре-Црногорке су улазиле у круг лица, блиских цару Николају II и царици Александри Фјодоровној, а њихов отац, краљ Никола, искористио је ове везе за оргаизацију међународне подршке својој политици.
Без обзира на то што су у ХХ веку политички односи између Русије и Црне Горе поново доживљавали успоне и падове, у току два светска рата државе су остале савезнице. После Првог светског рата и Октобарске револуције у Русији Црна Гора је постала уточиште за многе емигранте новопеченог СССР: монархисте, демократе и интелигенцију, која није подржавала бољшевике. Пошто су њену огромну већину представљали стручњаци у различитим областима делатности, они су радо дочекани и обезбеђена су им радна места. Други светски рат се за Црну Гору завршио још једним у низу спајања с Русијом, овог пута совјетском: земља је у саставу Југославије и под влашћу владе маршала Тита ушла у табор социјалистичких земаља. Ипак, говорити о неким руско-црногорским односима у то време било би преувеличавање. Њихове везе су се развијале у оквиру совјетско-југословенске сарадње.
Обнављање директних руско-црногорских политичких односа десило се 29. септембра 2004. године: у Кремљу је одржан састанак између В.В.Путина и М.Ђукановића, који је био први црногорски лидер, којег је руководилац руске државе званично примио у последњем веку.
На свету вероватно нема другог примера братских односа између једне велике и једне мале земље, које траје 300 година. Преостаје нам да се надамо да ће се ови односи и у будуће плодно развијати, на обострану корист обе државе.
- Извор
- Голос России, фото: lassi.kurkijarvi / flickr.com/ vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Москва мора да изоштри нуклеарно одвраћање, ревидира доктрину и порази Кијев како би спречила шири рат са Западом и силама НАТО-а...
Израелски шпијуни по наруџбини мешали су се у изборе на Кипру и у Словенији...
Чини се да се моћ Украјине мења иза кулиса...
Оно што су САД и Израел видели као брзу кампању, Иран види као борбу за опстанак. Трошкови расту, а крај се не назире....
Анализирајући разлоге растуће глобалне тензије последњих година, не може да се не обрати пажња на доследан низ одлука политичких елита западних држава које су довеле до деградације режима контроле...
После дана „шатл дипломатије“ са Кијевом, Вашингтон иде директно у Москву – заобилазећи ЕУ и проверавајући колико Зелeнски може да се одупре америчком притиску док се линија фронта урушава....
Остале новости из рубрике »
















