Авганистан

Код већине Руса реч Авганистан ствара чврсту асоцијацију на реч „рат“. Скоро свакодневна саопштења о бомбардовањима, дизањима у  ваздух, заседама и - жртвама, жртвама, жртвама… Сваке године од руку различитих војних групација, као и од авионских напада армије НАТО, гине више од три хиљаде људи, и то највише – мирних грађана. Гину и  војници Међународних снага за очување безбедности. Од почетка 2011. године погинуло је више од стопедесет људи, углавном Американаца. Министар одбране САД Гејтс је изјавио да ће у борбама којима треба да се дође до новог позитивног  прелома ситуације, у мају и јуну, изгинути још више људи.

Без обзира на то, ми смо овог пута у Авганистан отпутовали са другачијим циљем – да би смо видели изданке мирног живота. До скора се за тврђаву мира и стабилности могла сматрати провинција Балх, која је име добила по називу најстаријег града. Сматра се да се пре око 4.000 година на том месту утврдило неколико аријевских племена, који су основали Бактрију, садашњи Балх. Арапски географи су га назвали „Ум-ал-билад“ – „мајка свих градова“, сматрајући га за најстарији град на свету. Према мишљењу многих летописаца, авганистански Балх у ствари представља митски град Шамбалу. Пре више од три хиљаде година ту је почео да проповеда Заратустра, ту је поникао светски познати суфи Џелал ад-дин Руми, а 980. године се ту родио познати мислилац, лекар, математичар и астроном Абу Али Ибн Сена (Авицена).

Сада се центар провинције Балх  налази у великом граду Мазари-Шарифу који лежи на Великом свиленом путу. У своје време њиме је ишло на хиљаде пилигрима да би се поклонило „најблагороднијој гробници“ (то је превод назива града) четвртог калифа Алија, брата у другом колену пророка Мухамеда, кога су посебно поштовали муслимани – шиити. Захваљујући тој сахрани Мазари-Шариф се сматра за свету земљу. Није случајно што се управо тамо одржавају најмасовније свечаности у вези са Наврузом – Новом годином, који је као празник познат још из дозороастријских времена. Слављен је чак до 7. века пре н.е. У држави Ахеменида (6. – 4- в. пре н.е.) и Сасаинида (3. – 7. век н.е.) Навруз је сматран за најважнији празник.

Спуштајући се кореновима све до традиција древних ратара Блиског Истока и Централне Азије, празник не само да је преживео арапско освајање, већ је постао и нераскидиви део културе многих народа који исповедају ислам, међу њима и Авганистанаца, који нису заборавили своје древне обичаје. Сваке године се из читавог Авганистана и околних држава на тај празник у Мазари-Шариф стичу  десетине хиљада гостију, укључујући и најважније – министре, посланике, амбасадоре, губернаторе, генерале, представнике УН, Евросавеза и др. Док празник траје школе су на распусту, а одрасли се одмарају три, па и четири дана. Свака авганистанска породица се труди да за Навруз буде празнична трпеза. Отприлике две недеље пре тог дана се у тањириће сеју пшеница или сочиво. До празника њихови зелени изданци треба да достигну дужину од 5 – 7 сантиметара и да постану главни украси на столу, симболишући рођење новог живота. Сматра се да Нова година наступа пошто се на тргу Маузолеја светој Алија дигне високи јарбол, украшен великим шареним комадима платна. Ако неко успе да ухвати макар комадић прошлогодишњег платна, срећа ће његовом поседнику бити обезбеђена за читаву  годину, те зато због њих често долази до правих туча.

Други новогодишњи празнични центар  Мазари-Шарифа представља равна пољана, велика неколико хектара, која се налази одмах уз градски елеватор, саграђен 80-х година од стране совјетских стручњака. На њој се од раног јутра сакупљају стотине одважних, жестоких коњаника. То су бозкаши (на перс. – дерање јараца). Суштина игре није компликована. Седећи на коњу коњаник треба са земље да дохвати закланог јарца или младо теле и са њиме да проскаче преко читавог поља, па око контролног стуба, и да се врати и  баци животињу пред трибину на којој су почасни гости. Једноставно? Па онда покушајте да, тесно окружени десетинама супарника, врло сличних вама, то учините. Сваки од њих у зубима има нагајку (кратак бич од ремења), којом би са задовољством  ошинуо не само свог коња, већ и оног суседног, па успут и супарника. Баш зато су коњаници обучени у дебеле „чапане“ (доламе), са кожним чизмама врло високих сара, са дебелим чупавим папахама (шубарама), а многи и са совјетским тенковским шлемовима на глави. 

Специјалну, ако не и главну улогу  у тој борби играју коњи. Посебно их бирају, тренирају, васпитавају. Добар коњ зна са које стране да приђе животињи како би коњанику било згодније да је дохвати, уме боком да одгурне супарника, да се застрашујуће пропне, да угризе другог коња за гребен на врату, да се пробије кроз гомилу и да, уколико победи лепо поигра пред гледаоцима, па чак и да се поклони. Бозкаши је командна игра, улоге свих учесника су строго одређене. Постоје нападачи, заштитници, капитени екипа,  разводници. Чини ми се да се у том такмичењу најпотпуније пројављује суштина карактера Авганистанаца – независног, снажног, трпељивог, хазардерског. Свечаност се завршава касно ноћу јарким, шареним ватрометом.  

Безбедност свечаности обезбеђују авганистанска армија и полиција. Још пре неколико година губернатор провинције – Мухамад Ата -  је одбио „услуге“ страних армија, које овде на путевима практично уопште не можеш да видиш. Важно је да је у провинцији практично потпуно прекинута и производња дроге. Мада није било тако давно, када је мак за опијум растао дуж путева - без сакривања. Ко није имао земљу – гајио га је у олуцима под осигурачима исто онако, како наше домаћице гаје расад парадајза - на крововима кућа…

После свега, у прилично миран град су кренуле инвестиције, гради се на све стране, уз помоћ Узбекистана је из Хајратона  саграђена железничка пруга – што је за Авганистан невероватна реткост, али ће њено коришћење омогућити  да се у великој мери повећа робна размена са  републикама Централне Азије и Русије. Да би се стимулисало приватно улагање, губернатор је највећа градска раскршћа поделио крупним бизнисменима, а међу Авганистанцима има и мултимилионера, чак и милијардера, само што, како би избегли непријатности, они више воле да живе у иностранству – у Дубаију, Индији, Немачкој, Великој Британији. Ето, сваки такав „трговац“ се сада труди да „његова“ раскрсница буде најбоља.

Говорећи о економији провинције Балх, не можемо да не споменемо фабрику вештачког азотног ђубрива, које се зове Куд-е Барк, који су још 1973. године саградили (такође )  совјетски стручњаци. На неколико километара од ње, уз вођење рачуна о ружи ветрова саграђено је специјално насеље за раднике и специјалисте, који су имали све – од џамије до базена и дома културе.

Од тада је прошло скоро 40 година. Без обзира на вишекратне смене власти фабрика, практично, није заустављала рад. И то без и једног капиталног ремонта! Капацитет производње се, наравно, смањио. Сада он износи само четвртину почетног – око 20.000 т ђубрива месечно, али је и то невероватно! Такође, практично је немогуће да се у фабрици запосли неко са стране. Сва радна места су одавно постала наследна. Пристигла су деца и унуци оснивача фабрике, и сви они са поштовањем помињу „шурави“ (совјете)  и надају се да ће се они вратити.

Према процени специјалиста, за основну реконструкцију фабарике потребно је око 30 милиона долара, али Русија никако не успева да нађе заједнички језик са авганистанском политиком, а Американцима, који само на одржавање својих војних база троше неколико милијарди долара месечно, та фабрика уопште није интересантна.

О развоју економије Авганистана на стратешком плану представници западне коалиције и не размишљају, а то је оно основно, што би могло да промени ситуацију у земљи и регији на боље. Данас се велики део становништва смрзава у пакленом, безизлазном сиромаштву. Ти људи једноставно немају шта да на овом свету изгубе. Зато је социјална база покрета „Талибан“ толико широка да уопште нема проблема при попуњавању редова бораца – потенцијални осуђеници на смрт, спремни да по цену живота изврше терористички акт, чекају у реду. А још ту скоро такав се поступак сматрао за највећи могући грех. Правоверник нема право да располаже својом душом, јер му је њу поклонио Алах, и само он сме да му је одузме. Самоубице су чак сахрањиване посебно, ван заједничког гробља.

Понекад постоји осећај да се у Авганистану игра грандиозна представа, у којој свако од глумаца игра своју улогу, и покушава да извуче корист за  себе. Данас у Авганистану 47 земаља има представнике својих оружаних снага, укупне бројности око 200.000 војника и официра, не узимајући у обзир многобројне безбедносне агенције, чији је задатак да прате колоне и да чувају објекте, у које спадају и војне базе. То је већ много веће од Ограниченог контингента совјетске војске 80-х година. А ми смо тамо ратовали против половине света и добили смо врло опипљиве резултате – економија се стабилно развијала, формиран је значајан слој радне и интелектуалне интелигенције, авганистанска армија је била тако спремна, наоружана и, најважније, мотивисана, да је могла самостално да битке решава победама. При том су главни спонзори рата – САД и Сауди Арабија сваке године улагали милијарде долара у наоружавање муџахедина, укључујући и испоруке преносних зенитно-ракетних комплекса „Стингер“, италијанских мина које је производио „Фијат“, брдске опреме, уређаја за истовремену паљбу и тако даље. Данас не можеш да позавидиш Међународним снагама за помоћ у безбедности, на чијем су челу САД. Њихови финансијски трошкови расту огромном брзином, и већ се  приближавају трилиону долара, број изгинулих  свуда изазива масовно  незадовољство, а „Нерушива слобода“ је много даље, него 2001. године.

Објављена америчка одлука о почетку повлачења војске из Авганистана у овој години је изазвала такво одушевљење код талибана да се они, рекло би се – отворено ругају покушајима коалиције да са њима започне озбиљне преговоре. Да се једноставно обришу и сасвим нестану Американци не желе јер, ипак – како било да било – они представљају „светског жандарма“. Сада Вашингтон решава задатак како да се стабилизује у тој регији, како би се окачио о врат Пакистану, Ирану, Индији, Кини, Узбекистану и Таџикистану, те како би ослабио и утицај Русије у земљама Централне Азије… Авганистанци тврде  да су управо због тога САД заинтересоване за наставак конфликта у Авганистану, јер би иначе било тешко оправдати присуство њихове армије у тој регији.

Из  тог или из неког другог разлога данас у Кабулу предузимају невероватне покушаје да би протурили закон о формирању сталних страних војних база, које су де-факто одавно изграђене. Да би се стигло до нивоа де-јуре остало је само мало; новоизабрани  авганистански парламент, највероватније, из многих разлога се неће много противити, те ће тај закон бити прихваћен.

Избори у доњи дом парламента – „Волуси џиргу“ су одржани још 18.09 2010. године, али је званично инаугурационо заседање, уз присуство председника Хамида Карзаја, команданта снага САД у Авганистану, генерала Дејвида Петреуса, шефова иностраних дипломатских мисија,  одржано тек 26.01.2011.

Администрацију авганистанског председника не радује много састав новог парламента. Због сложене војне ситуације на југу и истоку земље које већином насељавају Паштуни, у многим „улусвали“ није било избора, чак они нису одржани ни на неким изборним местима у провинцијским центрима. Зато се учешће „државотворне“ нације – Паштуна у парламенту смањило за 8, а број „националних мањина“, на примр Хазара, порастао за 18.

Многи посматрачи, на пример из Центра за проучавање савременог Авганистана, почели су да процењују могући распоред снага. Према њиховим прорачунима, данас парламент по националном саставу изгледа овако: Паштуни - 98, Таџикистанци – 72, Хазари -52, Узбекистанци – 19, представници осталих националности – 8 посланика.

Очекује се да ће други сазив Волуси џирге бити опозиционији у односу на дворац „Арг“ , од првог. Убеђени противници политичког курса Хамида Карзаја могу да постану доктор Мехјаудин Мехди, Хафиз Мансур, Ахмад Бехзад, Мохамад Акбари, Латиф Пидрам, Фаузија Кофи, Рамазан Башардост  и неки други посланици.

Са своје стране, Хамид Карзај  може да рачуна на подршку посланика, које контролишу вице-президенти – маршал Фахим и Карим Халили, као и посланика који су били изабрани захваљујући подршци утицајних чланова владе, крупног бизниса и неких западних земаља.

Сада, док органи извршне и законодавне власти осматрају једни друге, они воде оно, што се зове, извиђање кроз битку. Не разматрају се крупна, принципијелна питања. У току дугачких организационих заседања изабран је пи-ар парламента. При том сигурни фаворити, најискуснији политичар, учесник Бонских споразума, Јунус Кануни и бивши лидер Исламског савеза за ослобођење Авганистана, председник Исламског савеза муџахедина Авганистана, познатијег као „Алијанса седморице“ – Абдур Расул Сајаф, нису могли да сакупе довољан број гласова. На крају је формирана специјална комисија на челу са утицајним хазаром, лидером партије „Вахдат“, Мохакиком, који је предложио да се на место председника изабере мало познати представник узбекистанаца Ибрагими. За Авганистан то није ништа необично. Сви се надају да ће уз слабог руководиоца њихов лични утицај бити много већи.

За прву пробу Хамид Карзај је поднео на ратификовање парламента кандидатуру неколико министара, за чија овлашћења већ неколико година посланици из претходног сазива доњег дома нису гласали у довољном броју. У извесној мери то ће бити показатељ лојалности новог сазива парламента. При том сваки посланик зна да је у рукама председника, по речима баш оног - новоизабраног Мохакика – потежа мочуга, те уколико се покаже да је парламент превише непопустљив, председник  се неће устручавати да је искористи.

Ради се о томе, да је 28.12.2010. Хамид Карзај  формирао специјални суд за испитивање кршења процедуре при изборима у Волуси џигру. После неколико дана, кандидати који су изгубили су успели да орган, мора се напоменути - противуставни, поднесе тужбе на избор приближно 400  изабраних посланика. Неколико посланика је већ остало без својих мандата. А обзиром да је процес избора у Авганистану, да се лепо изразимо, још јако далеко од савршенства, већина делегата „виси, окачена о чивилук“, што не може да нема утицаја  на резултате гласања по многим питањима. Између осталог, и у вези са нацртом закона о изградњи на територији њихове земље сталних војних база.

Таква перспектива, сигурно, не радује многе земље, међу њима Русију, Иран, Узбекистан, Кину. Пошто то зна, Хамид Карзај је изјавио  да ће се приликом доношења одлуке водити рачуна о мишљењу суседа, али то је само добар став при губитној игри. Уосталом, Авганистан је свакако непредвидљива земља. И посланици имају своје полуге за утицај на извршну власт. Али то је већ друга прича…