RUSSIA TODAY Медијски јавни сервис праве Србије

Када буде дошло време поновног ослобађања тврђаве у Таковској 10, уместо обуке у Би-Би-Сију, нове кадрове без много размишљања можемо да пошаљемо на праксу у „Русију данас“, јер ће тамо научити шта стварно значи бити не само истински професионалац новинар већ и истински космополита, тј. грађанин света

 „Добар дан, господине“, рекао је професионално женски глас са мобилног. „Ми бисмо хтели да урадимо интервју о хапшењу Ратка Младића и о значају које оно може имати за Србију. Интервју би ишао вечерас, уживо, током наших вести. Да ли сте заинтересовани?“

„Наравно“, одговорих.

„Само неколико прелиминарних питања, ако немате ништа против. Како гледате на то хапшење, и да ли ће то Србију приближити ЕУ, да ли Србија уопште има реалне шансе да уђе у ЕУ?“

„Хапшење је велика штета и срамота, генерал Младић је један од најзаслужнијих што Срби у БиХ нису доживели репризу геноцида из Другог светског рата. А ЕУ ће нам само постављати додатне услове, јер је политика тзв. „шаргарепе“ у виду ЕУ чланства само начин да се контролише Србија и држи слабом, да прихвата обавезе проистекле из чланства, без уживања одговарајућих привилегија пуноправног чланства. Поучена примером Румуније и Бугарске, ЕУ није превише заинтересована да увози проблеме сличне врсте у своје редове. Уз то, с обзиром на финансијску кризу и могућности банкрота неколико држава-чланица, србско руководство је ваљда једино које трчи да се укрца на Титаник док он полако тоне.

„Хвала, господине, то је било довољно. Можете ли да будете у студију вечерас, ‘Радио телевизија Србије’, Таковска 10?“

Те вечери, док се приближавам згради „РТС“-а, опет мобилни.

„Само смо хтели да проверимо да ли је све уреду, и да ли можда желите да унапред чујете питања?“

„Не, хвала, више волим да их добијем свеже.“

„А, спонтаност, одлично. Онда ћемо се чути после емисије.“

НЕПРИСТРАСНО ИЗВЕШТАВАЊЕ

Седим испред студија у Таковској. Десетак минута пре термина из собе излази Срђа Трифковић. Следећи!

Из свог студија, водитељ ударног информативног програма ме укључује уживо. Питања су у суштини она која ми је продуценткиња претходно поставила, а и још нека.

„Шта ново може да нам донесе суђење Ратку Младићу?“

„Доста тога што западна јавност није чула, под условом да не игноришу кључне делове сведочанства о, на пример, одговорности западних држава за разбијање Југославије, западној подршци муслиманским фундаменталистима у Босни, западно-спонзорисаном увозу муџахедина, сарадњи са Бин Ладеном и слично, да не причамо о извртању чињеница о дешавањима у Сребреници и манипулацији с бројем жртава.“

„Чекајте, објасните мало више то о Сребреници. Није ваљда да људи негирају да се тамо десио масакр преко 7.000 људи?“

„Прво, било је више масакара, са обе стране. А цифра од 7-8.000 никада није потврђена, чак ни од стране Хашког трибунала. Заправо, форензички подаци говоре о мање од 2.000 нађених тела, многи су погинули у борбама, а нешто више од 400 показује знаке стрељања. Проблем је што се још увек не зна ко је издао наређења за то…“

„А мислите ли да ће ово хапшење и суђење помоћи да се побољша атмосфера, да дође до неког општег помирења?“

„Пре ће се поделе продубити. Мишљења се углавном неће променити, а суђење може да траје годинама, током којих ће се поново извлачити ствари из рата, а све то ће дати материјала за нове судске тужбе, можда и обнову тужбе БиХ против Србије за геноцид. Само наставак исте приче…“

„Заиста, веома занимљиво. Хвала вам пуно што сте поделили своја размишљања с нама.“

Десетак минута касније, стиже СМС порука: „Било је изврсно! Хвала!“

Пет минута после тога и позив:

„Мора да су били задовољни, укључење је трајало необично дуго – преко шест минута у ‘Дневнику’. Одсад ћемо вас чешће звати. Хвала вам пуно! И ако имате још кога да предложите, обавезно нас контактирајте.“

И обећање је испуњено. Писац ових редова је позван још три пута у следећих неколико дана, као и Срђа Трифковић и Небојша Малић из Вашингтона, Миша Гавриловић и Марко Гашић из Лондона, Стефан Каргановић из Бањалуке. Сви по неколико пута, сви у укључења која су ретко била краћа од четири минута. Саговорници су имали прилике да говоре о политичкој, а не правној природи Хашког трибунала, о томе да је то суд који је основан да би се истицањем наводне српске кривице замаглили западни, а поготово НАТО злочини везани за разбијање Југославије, да ће се пред Србију стално постављати нови услови, да су, по речима Срђе Трифковића, србски властодршци једини пример пацова који трче да се укрцају на брод који тоне (тј. ЕУ). Са Каргановићем, директором Историјског пројекта Сребреница, кога сам и препоручио, урађен је интервју у дужини од преко седам минута, током којег је имао прилике да говори о шупљинама у досадашњим хашким пресудама, о чињеници да је Сребреница била све само не „демилитаризована“, да цифра од „8000“ убијених у јулу 1995. године „ни приближно“ не одговара прикупљеним доказима итд.

Репортерка која је радила неке од интервјуа посетила је и село Кравицу, сцену божићног масакра над Србима 1993, одакле се такође укључила у ударну информативну емисију, саопштавајући гледаоцима да је „немогуће говорити о Сребреници, а да се не помену и сви други злочини који су се овде десили,“ додајући да је „босански муслимански генерал Насер Орић практично избрисао“ оближњу Кравицу са лица земље, и да је исти, у периоду од две године, у околини Сребренице „уништио најмање 150 села и масакрирао преко 3500 људи“, а ипак је ослобођен кривице, тако да многи „изгледа с правом“ сматрају да је случај против Младића „пристрасан“. У извештај је такође укључен и Марко Гашић, он је говорио о муслиманима сахрањеним у Поточарима који су умрли „током претходних година“. Током читаве репортаже, на дну екрана је великим словима писало: „Сумње о доказима о 8.000 мртвих у Сребреници, Младић се појавио пред судом“.

ЈЕДИНА ОВЛАШЋЕНА ИСТИНА

Е, сад, они који редовно гледају информативне емисије Медијског јадног сервиса Србије помислиће да аутор ових редова или халуцинира, или измишља. Јер, поменута је Таковска 10, али ништа слично ових дана није виђено на програму који се србском претплатничком гледалишту нуди. Јесте, виђене су неке од „професионалних“  мајки Сребренице како Младића већ унапред проглашавају кривим и упућују клетве на његов рачун, виђени су свакојаки „експерти“ који своје тобожње анализе започињу са становишта да је „геноцид у Сребреници“ доказана, неупитна ствар, као и „србска кривица“ за ратове на екс-Ју простору, виђени су пропагандни филмови типа „Сребреничка поља смрти“, чији је главни задатак да у свести србских гледалаца закуца „српску кривицу“ и званичну, тј. НАТО-изетбеговићевску верзију догађаја у Сребреници. Нико од „носилаца европских вредности“ на „РТС“-у да пружи прилику било коме да говори о форензичким доказима, лажним сведочењима тобожњих „сведока геноцида“ у Хагу, нико да позове бар неког од бројних, ако не домаћих, а онда страних, објективних (тј. ван сорошевских и НАТО платних спискова) експерата који доводе у сумњу цео НАТО наратив, не само о Сребреници већ и о разбијању некад заједничке земље. О чему се, дакле, овде ради?

У кратким цртама, ево објашњења.

Студио у којем је урађен интервју јесте био у згради „РТС“-а – али закупљен. Закупила га је руска глобална ТВ станица на енглеском језику „РУССИА ТОДАY“ (тј. „Русија данас“). Сви горепоменути интервјуи и репортаже урађени су на енглеском језику – неупоредиво бољим од Тарзан варијанте Тадића и већине његових курсиста „космополита“ – и представљени светском аудиторијуму у разним ударним терминима, по више пута дневно, у периоду од 26.5. до 4.5.2011. године. Уз поменуте српске саговорнике, позвани су и британски – Џон Локланд, познати новинар и историчар, и Роб Лајонс, заменик уредника британског часописа „Спајкд“, они су изразили сличне резерве попут србских саговорника. Наравно, све је било зачињено и изјавама званичника Трибунала, као и појединих западних званичника који су листом „поздрављали“ што Младићево изручење, што Тадићеву „храброст“. Другим речима, виђен је школски пример класичног новинарског приступа, на Западу је већ реткост, а у Тадићевој евросрбији – де факто забрањен: да се чују обе стране сваке приче, ма како она на први поглед деловала.

Дакле, џаба што је међу србским саговорницима било људи са дипломама Оксфорда, Чикашког универзитета или Берклија, џаба што су ту били аутори више студија о Сребреници, што на србском, што на енглеском, џаба што су ту људи који су објављивани у медијима са глобалном публиком – све то није довољно да би се демонтирао нови Берлински зид подигнут између „РТС“-а, а поготово редакције Информативног програма, и остатка Србије – и, на крају, истине.

Може се слободно рећи да није „Русије данас“ која бележи све већу гледаност на глобалном нивоу, управо зато што нуди алтернативу вестима и анализама које се практично једнообразно нуде на лењинизованим западним корпоративним медијима типа Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Еј-Би-Си – Пентагон би био далеко ближи не само потпуној контроли над „једином овлашћеном истином“ о Србима, Сребреници итд, већ и остварењу основног постулата своје глобалне стратегије – тзв. „доминације над пуним спектрумом“, тј. овладавања целокупним политичко-економско-психолошко-културолошко-медијским простором терена којим се жели владати (а то је, за снаге које данас управљају Вашингтоном и Лондоном, цео свет). Нажалост, остаје чињеница да је та амбиција у потпуности испуњена када се ради о србском говорном простору, што је изнова доказано у једнолично-слугерањском извештавању „нашег“ Јадног сервиса о хапшењу и изручењу Ратка Младића, достојном ако не неког америчког „ордена за демократију“, а оно свакако Златног љиљана.

Једно је сигурно – када буде дошло време поновног ослобађања тврђаве у Таковској 10, уместо обуке у Би-Би-Сију, нове кадрове без много размишљања можемо да пошаљемо на праксу у „Русију данас“. Тамо ће научити шта стварно значи бити не само истински новинар већ и истински космополита, тј. грађанин света. То је неко ко воли и сагледава свет у свој његовој пуноћи и разноврсности, не робује ни стереотипима, ни догмама, ма како лепо биле упаковане, и спреман је да пружи прилику свакоме – па чак и када је Србин – да исприча своју верзију приче. А садашњи кадрови? Па, на пример, у Центру за културну деконтаминацију. Лустрирани, разуме се.

Александар Павић,