Међународно правосуђе у стези геополитике

Дан међународног правосуђа, који се слави 17. јула је још један повод да се поново замислимо над заједничким проблемом. Наш аналитичар Пјотр Искендеров сматра да о светској „диктатури закона“ засад можемо само да сањамо.

Међутим, прво мало историје. Данашњи празник је установљен у част усвајања Римског статута Међународног кривичног суда 1998. године. По овом документу МКС је овлашћен за „јурисдикцију према лицима одговорним за најозбиљније злочине, који изазивају забринутост међународне заједнице“.

Оснивање овог суда је од самог почетка наишло на различите реакције. Ради се о томе што је међународна заједница већ стекла сумњиво искуство функционисања Међународних кривичних трибунала за бившу Југославију и Руанду. Пристрастност приликом избора тужених, недостатак реалне могућности да учесници баве своја права на процесима, бављење судија и јавних тужилаца политичким изјавама – сви ови моменти представљају уобичајену праксу оба Трибунала и бацили су сенку на цео савремени систем међународног правосуђа. Његове институције често играју коњунктурну улогу, образлажући и залажући се за ове или оне геополитичке сценарије.

Ово се директно тиче МКС, чије многе одлуке јако личе на отворено мешање у унутрашње ствари држава у интересу једне од страна у конфликту. Ова пракса је започела 2010. додине кад је Суд издао налог на хапшење актуелног председника Судана Омара ал-Башира, умешавши се у унутрашњи конфликт у суданској провинцији Дарфур. Овај налог је позван да примора власти Хартума да се сагласе на одвајање крајева Јужног Судана богатих угљоводоницима. Како ту не спровести паралелу с оптужницом упућеном председнику Југославије Слободану Милошевићу кад је Хашки трибунал искористио косовске сепаратисте и Запад за међународно-правно образлагање њихових активности!

Још видљивија геополитичка ангажованост МКС испољила се у Либији – где је налог за хапшење Моамера Гадафија и његових ближњих издат пре спровођења истраге и у условима унутрашњег конфликта који траје између власти земље и побуњеника. Нажалост, овде, као и у случају с Југославијом, институције међународног правосуђа иду рука под руку с НАТО.

У интервјуу за „Глас Русије“ стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за познавање словенства РАН Ана Филимонова је истакла:

Најозбиљнију последицу оваквог развоја догађаја представља крах међународног права, које су створиле државе антихитлеровске коалиције на конференцијама у Јалти и Потсдаму. Осим тога, очигледан је прелазак главне улоге у међународним пословима с ОУН на НАТО – на фактор силе, који Алијанса исповеда. Управо овим се и објашњава тако оперативно мешање НАТО и МКС у либијски конфликт.

Оваква „оперативност“ је најчешће праћена мирисом нафте, имајући у виду тежњу западних сила да стекну контролу над ресурсима ових или оних земаља. За решавање овог задатка налози и пресуде међународних судова и трибунала одговарају да боље бити не може.