Бивши агент Ције говори о методима ислеђивања

Ветеран америчке обавештајне службе Глен Карл издао је књигу Истражитељ. Образовање, која открива методе ислеђивања и изнуђивања информација Ције у раду са осумњиченима за терористичку делатност. Ово је истинита прича о свакодневици службе истражитеља и о томе како су рат против терора и средства његовог вођења утицали на морал и вредности америчког друштва. За време припреме књиге за штампу из ње, по инсистирању Ције, били су избачени многи фрагменти.

У центру приче је ислеђивање извесног CAPTUS-a, по легенди мушкарца са Блиског Истока, ухваћеног после напада на куле близанце Светског тговинског центра у Њујорку 11. септембра 2001. гдоине. Ипак његово право име, порекло па чак и језик на којем је вођено испитивање, Ција је забранила да се објави. Између осталог, аналитичари се слажу да је реч о Пачи Вазиру. Њега су сумњичили да је сакупљао средства за Ал-Каиду и називали су га благајником Осаме бин Ладена. Касније се испоставило да CAPTUS није крив. Пустили су га без извињења.

У ексклузивном интервјуу за Глас Русије Глен Карл је рекао шта га је подстакло да открије тајне америчке обавештајне службе после 23 године рада.

Глен, ако ћемо укратко, о чему је ваша књига?

То је прича о томе како сам ислеђивао човека кога је Ција сматрала једним од пет или шест лица на челу Ал-Каиде. И Ција је сматрала да ћемо ислеђивањем добити од њега информације помоћу којим можемо да нађемо Осаму бин Ладена или бар да нанесемо озбиљан ударац Ал-Каиди.

Како сте решили да напишете књигу и да откријете методе испитивања које је користила Циа у својим тајним затворима? Да ли сте се саветовали са неким?

Наравно, разматрао сам замисао књиге са многима и саветовао се. По закону, све што напишем треба да дам на утврђивање Цији. Две године сам усаглашавао са Цијом објављивање ове књиге. Они су много избацили и дозволили да се објави само оно што ћете наћи у књизи. Два разлога су ме побудила да је напишем. Један је патриотски, други лични. Ја се поносим својом службом у Управи и служењу својој земљи, којој сам положио заклетву. Један сам од малобројних који су били упућени у методе вођења ислеђивања, примењене у нашој земљи, у првом реду у току рата против терора. Књига говори не само о ислеђивањима, о суровим начинима извлачења информација, о Ал-Каиди. То је и моја лична прича о томе шта смо ми Американци учинили за себе саме: како су наша дејства утицала на наше законе, нашу владу и оне вредности у које верујемо.

На којој дужности сте се налазили у Цији и дали сте имали прилике да учествујете у антитерористичким операцијама?

Био сам официр тајне службе 23 године. Радио сам и у другим земљама и у САД. Мој задатак се састојао у сакупљању тајних информација, које би могле да буду од интереса за САД. Тако сам морао да убеђујем људе у неопходост да пружају такве информације САД. Отишао сам у пензију са дужности заменика шефа Одељења за традиционалне опасности Националног обавештајног савета. Врло дугачко за изговор! То значи да сам био један од три главна аналитичара за стратешке терористичке опасности. Резултати мог рада су ишли на сто председнику, слали су их члановима владе и генералима. Такође сам учествовао у антитерористичким операцијама за време службе – од средине 80-их па до пензије, мада нисам био официр антитерористичког центра. Низ година сам се бавио сакупљањем информација о терористима.

Имали сте прилике да будете сведоци сурових метода ислеживања осумњичених за тероризам? Колико широко се примењивао метод „имитација дављења“?

Уопште, нисам чуо тај термин раније и нисам знао за коришћење метода „имитација дављења“ док тај израз нису почели да помињу сви. Код нас се тај метод није практиковао. Што се тиче сурових метода ислеђивања, Ција је израдила своје прилазе. Постоји циљ и постоје два пута ка том циљу. Циљ је да се човек психолошки сломи. То може да се постигне физичким или психолошким средствима. Ја сам увек сматрао да су недопустиви физички методи ислеђивања, нисам прибегавао њима и нисам дозвољавао другима. Психолошке методе се састоје у дезоријентацији човека, у рушењу уобичајеног ритма живота. То се постиже путем промене смене светлог и тамног доба дана, времена сна и јела, температуре, звука, тачније обмањују се сва чула. Ако мењате нечију чулну перцепцију стварности, човек се губи у свету. Теоријски у таквим условима човек ће пре пристати на сарадњу и дати информацију. Мада ја у то сумњам. Ја сам прошао кроз то за време припреме. Био сам љут, осећао сам се одвратно, али од тога нисам добио велику жељу да откријем некакву информацију. Дати метод се стандардно примењивао према неким посебно важним или опасним терористима које смо ухапсили.

Ција је темељно редактирала вашу књигу. Можете ли да кажете о чему је било речи у оним деловима рукописа који су избачени?

Не, не могу. Није ми дозвољено да откривам садржај прецртаних делова. Могу да описујем догађаје. На рпимер, ако ми нису допустили да тачно пренесем разговор са ухапшеним, ја само могао после забрањеног места да кажем да се разговор тицао некаквих одређених догађаја. Тачније тачан садржај разговора нисам могао да опишем, али сам могао да објасним његову суштину. Такође и са ухапшеним којег сам ислеђивао: нисам мога да га опишем, мада су ми допустили да дам неке опште податке о условима његовог држања у затвору. Такве описе ја сам стављао одмах после редактираних делова, и читаоц је могао да покуша да схвати како је било.

Да ли бисте могли да прецизирате националност човека кога називате у књизи CAPTUS? На ком језику сте разговарали?

То је за мене један од момената за које ми је највише жао, пошто ми је Ција забранила да говорим на ком језику смо разговарали. И то ме жалости, пошто било ко може лако да сазна које језике знам. Такође су ми забранили да откривам име или националност тог човека. Могу само да кажем да је он муслиман са Блиског Истока кога смо ухватили на улици у једној од земаља Блиског Истока. Али не могу да кажем тачно ко је он био.

И такође не можете да укажете тачно место ислеђивања?

Не, не смем то да радим. Читаоци могу да претпостављају, али ја више ништа не могу да кажем.

Шта ви мислите, да ли су ваша открића осетљива за Белу кућу и Цију?

Мислим да ће одговор бити „да“. Ција не жели да такав сумњиви програм сви разматрају и то тачни није хтела администрација Буша. Администрација Обаме покушава то да не примећује, и схватам став сваког. Сматрам да то што смо чинили утиче на нас, Американце, више него што можемо да претпоставимо. Многима се може учинити недопустивим то што смо радили. Са своје стране нисам заинтересован да откријем тајне које отварају карте Ције и других специјалних служби. Добро је деловати као човек из јавности. Схватам и подржавам то. Али у том случају околности су биле ванредне. Нису све акције које су предузете одговарале америчким идеалима, нашим законима и оном друтшву које би требало да имамо.

Каква је била реакција ваших бивших колега на књигу?

Рекација је била двострука, али нико није остао равнодушан. Неке моје колеге су говориле: Глен, не чини то, помажеш само непријатељу. И ко си ти да оспораваш наредбе које смо добијали? А друге колеге су говориле: Глен, молим те, напишите ту књигу! Врло је важно да неко каже истину америчкој јавности и покаже колико смо далеко од оног чему смо тежили.

Како ви живите са свим тим страшним сећањима, можда имате кошмаре?

Често ми постављају ово питање. Осећам да сам радио часно да испуним нардбе, да испуним своју мисију и да се понашам достојно. Много онога што сам покушавао да урадим није успело. Покушавао сам да поступим исправно и веровао сам да доносим правилне одлуке. Операција је била врло сложена, услови су били сложени. Са једне стране, говоре ми: У реду, председник, министар правде, директор Ције, шеф антитерористичког центра – сви одборавају нашу операцију. А са друге стране, ја. Таква је била дилема. То је сложена ситауција у којој сам се нашао. И самтрам да сам учинио све што је могуће. Ако ћемо укратко, не муче ме кошмари ноћу, али понекад се осећам тако лоше, обузима ме гнев због онога што се десило, и што смо много неправилних поступака извршили. Али радио сам шта сам могао.

Да ли се планира превод ваше књиге на руски?

Надам се да ће књигу превести на руски. Али колико знам, у датом тренутку још ништа није готово за њен превод.
 

Ветеран америчке обавештајне службе Глен Карл издао је књигу Истражитељ. Образовање. Доле се наводе цитати из књиге са указаним страницама.

Стр. 79

Правио сам се да сам или сурови судија или тужилац. Желео сам да он малим мозгом осети оне снаге које су га ухватиле, колико су оне непоколебљиве као и ја сам. И у извесном тренутку заиста сам постао зао као што сам се претварао. Хтео сам да се чиним максимално беспоштедним, како би CAPTUS могао да замисли ко стоји иза мене и да му реално прети... НЕШТО. Хтео сам да ради његова машта, да му она црта страшне слике, али да му не говорим ништа конкретно, јер наша машта је моћнија од реалности.

Стр. 80

За све време ислеђивања само неколико пута сам устајао са столице, стајао пред њим, упирао у њега прстом и повисио глас. CAPTUS је пратио мој поглед али се није усуђивао да се креће: Можемо да учинимо са тобом све што пожелимо. Могу да учиним све што хоћу и нико за то неће сазнати. Ти то капираш?!

Стр. 217

Управа није поседовала довољно искуства у примени принудних мера ислеживања; није било јасних правила, одређених поступака хапшења и ислеђивања (у ствари било је, али ја за то нисам знао).

Стр. 251

CAPTUS није био члан Ал-Каиде. Неправило смо протумачили податке и на крају је он доспео иза решетака. Његово хапшење се испоставило супротном страном „проширених метода“, појачаним метода ислеживања, које су противречиле мојим убеђењима и захваљујући којима смо невиног CAPTUS-а казнили без разлога... Било је погрешно држати и уништавати живот човеку који није имао везе са Ал-Каидом и кога смо грешком погрешно идентификовали. Било је срамота држати га даље у затвору када смо спознали своје грешке.