Земља без владе

Та земља, која спада у десет економски најразвијенијих земаља света, већ другу годину живи без потпуне владе. Она је одавно побила досадашњи рекорд постојања државе без владе, који су поставили ирачани, разорени од американаца…

Без обзира на чињеницу да скоро годину и по дана она опстаје уз Ив Летерма као привременог вршиоца дужности (и само тога!) председника владе те земље - Белгије, за формирање коалиционе владе има све мање наде. Западни масмедији тему заобилазе. Белгија и Брисел су главна карика евроинтеграције, ту се налазе основна средства за управљање „европростором“, а у источном делу белгијског главног града за штабове НАТО и ЕЗ је изграђен специјални Европски кварт. Када се у њему појаве „младежи“ - код космополитске публике долази до шока …
 

У Брижу (Brige), као и у читавој Фландрији, табле и натписи су на холандском (ређе на енглеском, али никада нису на француском језику), а споменици су искључиво у част њихових хероја. На централном тргу је споменик борцима битке „Златне мамузе“ (1302.) у којој је фламанска народна војска, која се састојала од пешадије, нанела пораз француској армији, у којој су били и витезови на коњима.

Национална самосвест, која се поново рађа у самом срцу Европе, не смета белгијанцима – да их за сада назовемо тако – да живе у све већем благостању мада немају ни резерви нафте и гаса, ни других материјалних компоненти, које би омогућавале такво благостање. Земље Бенелукса – Белгија, Холандија и Луксембург – су одавно постале мерило материјалног благостања, својеврсни еталон према коме се управља остатак Европе. До краја прошле године економија Белгије је према годишњим показатељима ојачала за 1,6%, што је дозволило да се смањи буџетски дефицит за приближно 5% БДП. 2006. године доходак по белгијском становнику је износио 31800 $ – упоредите ту цифру са САД и њихових 27821$. При том, по економској структури, сфера услуга чини 72,5% БДП, а пољопривреда само 1,4%. У овом тренутку шест банака и трустова контролише највећи део белгијске индустрије. „Сосјете женерал д'Белжик“ има директну или индиректну контролу над трећином предузећа за производњу челика, обојених метала и електроенергије. Група „Солвеј“ управља радом већине хемијских предузећа. „Бруфина-Конфининдус“ је управљач концерна за експлоатацију угља, производњу струје и челика. „Емпен“ је власник фабрика за производњу електроопреме. Група „Копе“има интересе у индустрији за прераду челика и производњу угља. „Банк Брисел Ламбер“ поседује нафтне компаније и њихове филијале. Све је као и свуда на Западу. Одмерено, сређено, прорачунато на више деценија унапред…

Али да се вратимо ономе, од чега смо кренули: у земљи Белгији још од априла 2010. године нема комплетне владе.

Ив Летерм је заменио ван Ромпеја, али је већ у априлу следеће године поднео оставку, мада је све до превремених парламентарних избора који су одржани у јуну 2010. године наставио да обавља дужност коју је до оставке обављао.

На тим изборима навише гласова је освојила Нова фламанска алијанса (НФА), али највише мандата су добили представници француских и фламанских социјалиста. На крају крајева, све до сада лидер НФА Барт де Вевер није успео да склепа коалициону владу. Преговори су се отегли. Бивши премијер, који је сада председник Савета Европе, Херман ван Ромпеј, је изјавио: „Наравно, оно што ми данас запажамо је језиво. Био бих последњи човек када бих то негирао. Али – наша економска база је чврста, а федерална влада ради оно, што треба да ради.“ Али је без обзира на то, подвукао је ван Ромпеј, потребно да постоји комплетна влада, која би доносила одговорне одлуке, јер Европски савез од својих чланова захтева да подносе дугорочне економске планове.

Ствар је у томе, да партије о којима смо говорили, које секу политички Олимп земље, нису само оријентисане етнички, већ управо представљају националне интересе валонаца, становника јужних провинција Белгије, и фламанаца, становника Фландрије, који живе на северу земље. Чак и насумичан поглед на историју централне Европе је довољан да би се схватило, колико је једноставна и природна та национална подела, која ипак није успела да изнивелише буржоаске револуције, формирање јединствене Европе, чак ни идеологију глобализма, која је постала главни алат продирања капитала у све пукотине континента.
 

Краљевина Белгија је федеративна држава на северо-западу Европе, површине 30,5 хиљада квадратних километара са 10,8 милиона становника. Она је чланица ЕУ, ОУН и НАТО. Име је добила по називу племена белга келтског порекла, који су живели на тој територији почетком нове ере. У њу су стигле Цезареве легије, у Светој римској империји је постојала као аустријска Холандија, а затим, у саставу Француске, и то опет као Холандија (према одлуци Бечког конгреса). Револуција 1830. године је од Белгије учинила неутралну краљевину. То је земља, која је прва у континенталној Европи изградила железницу. За време Другог светског рата, када су Белгију освојили Немци, њена актуелна влада је побегла у Енглеску, а пошто је 1943. године у Брисел стигла енглеска армија, формирана је нова влада на челу са првим социјалистом - ван Акером. Сада стварног шефа државе представља председник владе. Владу формално проглашава краљ и мора да је потврди парламент. Устав захтева да у влади буде сачуван језички паритет: пола министара мора да буде из холандске-језичке заједнице, а пола –франко-језичке.

Белгија је подељена на три региона плус три језичке заједнице. Сваки регион и свака језичка заједница има свој парламент и своју владу, тако да у малој Белгији постоји шест влада и шест парламената. Франко-језичке партије које постоје у Валонији се противе јачању аутономије региона, што су покушавале да издејствују фламанске партије, које представљају богатији - северни део земље. Пола године земљом је управљала техничка влада на челу са Ги Верховстадтом. 20. марта 2008. године, после три месеца преговарања, Ив Летерм је постао председник нове коалиционе владе, у коју је ушло пет партија: две фламанске и три франко-језичке, валонске. На парламентарним изборима 13.06.2010. године највећи број гласова и места у Већу представника добила је националистичка партија Нова фламанска алијанса на челу са Бартом де Вевером; друго место је заузела Социјалистичка партија Валоније Елиода Рупоа. Али, као што је већ речено, коалициона влада се није ни до сада појавила, а несугласице између франко-језичког и фламанског дела становништва могле би да се претворе у потпуну поделу земље. И није се трудно досетити да би у том случају по читавој Европи уследила ланчана реакција „независности“.

Валонци на југу, који говоре француски, и становници Фландрије који говоре фламански, не могу да се договоре практично ни по једном питању – почев од економије, па све до рата у Либији. Тако да распад Белгије на два дела уопште није невероватан. Наравно да би после таквог распада валонци почели да још више теже уједињењу са Француском. Перспектива да се остане мрвица од територије уопште није привлачна. Лидер партије „Валонски рели“ Клод Тез сматра да Валонија представља део Француске – у свему, осим по називу: „Имамо исти језик, гледамо француску, а не белгијску, телевизију. Али важније од тога – нашу економију контролишу француске компаније. Преживећемо само уколико наш вагон закачимо за француску локомотиву“. Белгијски поборници уједињења са Француском изјављују да поседују све што је потребно да би постали 97. департман Француске. Половина валонаца и 60 процената Француза прихвата такво спајање. Кандидат за француског председника Марин ле Пен директно каже да ће у случају победе на изборима јужни део Белгије припојити Француској.

Питање је одавно прерасло категорију политичке шале чак и у вези са „арденском“ саламом, гастрономском величином франко-језичке Валоније. за коју су Званичан протест да се тој салами да статус производа заштићеног географског порекла одмах су изјавиле две крупне компаније – произвођачи производа из холандско-језичке Фландрије. Оне тврде да, за разлику од светски познате арденске овчетине, чије је произвођаче Европска комисија узела под заштиту законодавства Евросавеза, арденска салама може да се производи „где год пожелиш“.

Наравно да ствар није у кобасици: етничка расправа раздире Белгију зато што фламанци, којих је 60 процената од укупног броја становништва федерације, тј. око 11.000.000 људи, захтевају јачање економије Фландрије, између осталог и преко пореза и социјалног осигурања. А валонци се боје даље децентрализације земље и губитку дела финансирања из буџета због богатије Фландрије.
 

Белгијски краљ Алберт II се прибојава да је Национални дан Белгије, који је недавно прослављен, био последњи. Да краљу признамо: он је направио разумну опомену рекавши да криза прети не само белгијанцима, већ европској интеграцији уопште.

„Европа се плаши, - пише локални „Л'Виф“, - да би развод Белгијe запалио искру по читавој Европи: Каталонија би се одвојила од Шпаније, Шкотска од Британије и тако даље. Код себе већ запажамо да акције сепаратиста у мешовитим градовима почињу да се издвајају насиљем – чак са коришћењем ватреног оружја. Тако да још само мало-малчице, па се Брисел може претворити у Сарајево.“

Тако да питање може да изгледа и овако: на коју страну Валонија и Фландрија закаче своје вагоне – на ту ће „белгијски воз“ и скренути.