Сергеј Јурски: Црногорска земља пуна свих могућих старина

У Црној Гори је ове недеље одржан филмски фестивал „Дани руског филма“. Филмски епос „Варљиво сунце-2. Цитадела“, анимирана прича о четвороножним  јунацима совјетске космонаутике „Звездани пси: Белка и Стрелка“, фантазија за поштоваоце поезије „Соба и по, или сентиментално путовање у домовину“ – јесу само неки од филмова који су приказани црногорској публици. Носилац главне улоге у филму „Соба и по…“, народни уметник РСФСР Сергеј Јурски:

Фестивалски живот је скоро исти: то су изрази међусобне љубави, затим „пољупци“, а онда приказивање филмова. Што се тиче комуникације, она је била успешна. Кад је реч о филмовима, нашим људима који живе у Црној Гори је све потпуно јасно. А Црногорцима је предстојао озбиљан труд. Рецимо, у нашем филму посвећеном песнику Јосифу Бродском постоји огроман број титлова. То је словесни, разговорни, рекао бих филолошки филм. Зато су наши наступи имали за задатак да усмере гледаоца на одређену таласну дужину, да га припреме за то да предстоји испитивање његове пажње. Али и то је корисно.

Први пут сам у Црној Гори, али сам у току ових дана много тога стигао да сазнам, - поделио је с нама своје утиске из Бара Сергеј Јурски:

Сад знам маслину која стоји као делија, прошарана од времена – јер има две и по хиљаде година. Осим тога, посетили смо музеј ископина који се оснива. И оно што сам видео потврдило је моје претпоставке: црногорска земља је пуна свих могућих старина. Не ради се само о хиљадама новчића које су археолози пронашли. На крају крајева, новчићи су ситна ствар. Пре свега – оружје, хладно и ватрено. Такве ствари је човеку помало досадно да гледа у тишини музеја иза стакала. А овде ови предмети старине још нису сортирани и видео сам да је Црна Гора земља чија је историја повезана с непрекидним ратовима и самоодбраном. А сад се може подићи поглед и могу се видети планине. Много сам планина видео у свом животу. Ове су посебне. Оне остављају врло строг и привлачан утисак. Нисам имао снаге да се пењем на њих, ипак ми овде радимо и свакодневно наступамо. А видети их значи осоколити очи. А онда их умирити окренувши се према мору. Прича се море у септембру одавно није било тако топло.