Турци у Немачкој: 50 година једни поред других, али не заједно

Ових дана у Немачкој се сећају историјских догађаја који су у корену изменили облик ове европске земље. Пре педесет година власти СРН су с Турском потписале споразум о привременом пресељењу турских држављана у Немачку због рада. Тада се обема земљама чинило да је споразум крајње повољан. Пола века касније стручњаци кажу да је овај први талас имиграције поставио темељ данашње кризе мултикултурализма.

Покушаји изградње мултикултурног друштва у Немачкој су потпуно пропали. Ове речи Ангеле Меркел, изговорене пре скоро годину дана потресле су, али су истовремено и отрезниле Европу. Стари свет, који толико времена пропагира социјалну, националну и културну разноврстност, као да је схватио једноставну истину – супротности се можда и привлаче, али кад дођу у додир производе искру. Посебно је симболично што је прву неуспех мултикултурализма признала земља која је такође прва почела да ангажује инострану радну снагу у огромним размерама.

Претпоставке за позивање иностраних радника појавиле су се 50-их година прошлог века. Министар за економију и вице-канцелар Немачке Лудвиг Ерхард је за пет година после Другог светског рата успео да врати економију земље на предратни ниво, до 1956. да двоструко премаши овај показатељ, а до 1962. – троструко. Овакав нагли темпо раста, а што је главно – преображај саме економије, захтевали су огроман број радних руку за индустрију, комуналну привреду и сферу услуга. Извесно време дефицит је надокнађиван захваљујући имигрантима из ДДР, али је након изградње Берлинског зида била потребна алтернатива. И тада су се погледи власти СРН окренули према Турској, која је до тада већ постала чланица НАТО.

Становништво ове земље је расло брзим темпом, а власти нису могле да обезбеде људима посао. Турска влада је сама понудила Немачкој да унајмљује турске гастарбајтере. Споразум је потписан 1961. године. Планирано је да радници долазе на годину-две дана, а после да се врате у домовину, подсећа први потпредседник Центра за политичке технологије Алексеј Макаркин. Међутим, све се одиграло другачије.

Кад су ангажовали турске раднике претпостављали су да ће они бити привремени становници, да ће просто зарадити нешто новца и отићи. А они су почели да живе, да довозе породице. Освестили су се тек почетком 70-их година, практично деценијама на то нису обраћали пажњу. Тада су покушали да ограниче имиграцију. Почели су да стимулишу повратак Турака у домовину. Затим су, почетком деведесетих и одлучили да још једном треба променити позицију и не толико задржавати имиграцију колико покушати да се на неки начин споји немачка култура и турска самосвојност. Тако се родила концепција мултикултурализма. На папиру је све изгледало лепо, али се у животу показало да овај пројекат личи на једносмерну улицу. Односно, Немци су излазили у сусрет, покушавали су да се договоре, пристајали су на уступке, а турска заједница је сматрала да с њене стране не треба да постоје било какви уступци и наставила је да живи апсолутно својим животом.

По подацима историчара, 1961. године у Немачку је имигрирало свега нешто више од 7 хиљада турских радника. Данас у Немачкој живи преко четири милиона људи с турским коренима. И удео оних који су се асимиловали је ништавно мали. Већина Турака живи у затвореним заједницама, многи од њих чак не знају немачки. А што је главно – покушавају да уведу сопствене религиозне норме и законе. Алексеј Макарин указује на то да Анкара пружа велику подршку у томе. С једне стране, власти Турске негодују кад Европљани пооштравају захтеве према дошљацима, а с друге – директно позивају сународнике да се не придржавају европских вредности, већ турских обичаја.

Историја педесетогодишњег покушаја Немаца и Турака да живе заједно је очигледан пример, који одражава процесе, који се одвијају у целој Европи. Исти проблеми постоје у Француској, Великој Британији, Шпанији и Италији. И као што Берлин нема одговор на питање шта да се ради с имигрантима, нема га ни јединствена Европа, Стари свет је наводно смислио нови модел – не мулти, већ интеркултурализма. Међутим, отворено је питање да ли ће се нешто променити од промене слогова.