Партнерство уз заобилажење Русије

Још пре него што је обнародована закључна Декларација самита „Источног партнерства и ЕУ“ у Варшави, њене тезе је радо објављивала земља-домаћин. Између осталог то да ће земље „шесторке“ од сада поносно моћи да се називају „источним суседима“, односно источним Европљанима – између осталог и Грузија, Јерменија и Азербејџан. Да ће преговори с Украјином о асоцијацији бити завршени до децембра, а пред Молдавијом и Грузијом се отвара перспектива уласка у зону слободне трговине. Јерменији, Азербејџану и Белорусији је обећан поједностављен визни режим. А за свих шест земаља – чланство у ЕУ, наравно, ако буду одговарали њеним критеријумима. Овај пасаж министра иностраних послова Пољске Сикорског цитирају руске агенције.

- Да ли су на помолу историјске промене? – гласи питање упућено главном уреднику часописа „Русија у глобалној политици“ Фјодору Лукјанову:

Садашњи самит не мења геополитичку реалност. Видимо помпезну акцију с магловитим обећањима, а не реалну политику. Шта заправо остаје после свега, што би се рекло „у чистом остатку“? Изјаве о суседству, о европској перспективи, о зонама безбедне трговине? Али, чули смо их много пута. Озбиљност намера увек одређују финансије. Колико новца је издвојено за „партнерство“? 1 милијарда 200 милиона евра? Па то су мрвице за шест земаља, то је за неколико година од целе Европске уније! Даље. Главно питање је придружено чланство Украјине. Сматрам да пресуда бившем премијеру Тимошенко може заувек да сахрани „велики историјски тренутак“ зближавања Украјине и ЕУ, који је, како тврди председник пољске владе Туск, већ близу.

Русија је на самиту у Варшави – посматрач са стране. Да ли би требало активније да се укључимо у регионалне програме „партнерства“ преко основане „Групе пријатеља“? „За сарадњу с ЕУ директно имамо масу других инструмената,“ сматра Фјодор ЛУКЈАНОВ. Кад је Кијев одједном одлучио да реанимира идеју конзорцијума за транспорт гаса РФ-ЕУ-Украјина, нису били потребне било какве додатне преговарачке институције.

Још један стручњак „Гласа Русије“, генерални директор Центра за политичку конјуктуру Сергеј Михејев такође сматра: Русија нема разлога да учествује у програмима „Источног партнерства“. Зашто давати организацији већу тежину? И он нема превише поверења у громке тврдње из Варшаве о „историјском зближавању“ Украјине и ЕУ.

ЕУ није у стању да асимилује 50-милионску Украјину. Тим пре сад, у ситуацији врло сложених дужничких проблема Грчке, Италије и Португалије, Покушај да се интегришу (у овом или оном облику мање развијене земље с постсовјетског простора у економски простор ЕУ може просто да га сруши. А да ли је то потребно, не политичкој елити, већ самим народима – истим овим Украјинцима, Белорусима, Азербејџанцима, Јерменима и Молдаванцима? Где ће они ићи на посао? Од које валуте ако не од рубље ће издржавати своје породице? Где ће, на крају крајева, ове земље добити кредите за решавање својих економских проблема? Доста је, на крају крајева „седења на две столице“! Ако хоћете у Европу – шаљите тамо више својих гастарбајтера. То је апсолутно нормална, здрава логика.