Рат је баш исплатива ствар. Посебно уколико противник има много ретких изворишта енергената и уколико његове оружане снаге нису у стању да та изворишта одбране. У том случају се сви трошкови победника исплаћују са каматом. Професор Мишел Хосудовски је у скорашњем чланку који је посвећен социјално-економским достигнућима Либије за време Гадафија и агресије НАТО-а против те земље, осим упечатљиве статистике навео и следећу чињеницу: НАТО ради тесно сарађујући са Међународним монетарним фондом и Светском банком, као и са низом аналитичких центара у Вашингтону. У складу са тим – програми „реконструкције“ које су направили Светска банка и ММФ су усаглашени са војним плановима САД и НАТО [1].

Пад Либије је истовремено и перестројка неоимперијалистичке политике у Африци, и прерасподела концесија за вађење природних енергената, и демонстрација снаге, и стварање новог огњишта нестабилности као повода за повећање војног присуства у региону, и посебна улога „постконфликтног периода“ када у први план долази обнова разрушене инфраструктуре.

Превазилажењем последица рата и рушења по традицији су се бавиле Уједињене Нације, али пошто се тај посао показао изузетно исплатив њега су зграбили Американци. 2004. године влада САД је формирала нову структуру за економско отимање – Управу за реконструкцију и стабилизацију (Office of the Coordinator for Reconstruction and Stabilization) [2] на чије је чело дошао бивши амбасадор САД у Украјини Карлос Паскуал. Радећи уз тесну сарадњу са Саветом за национално извиђање САД [3] требало је да Управа направи планове за обнову 25 земаља, пошто пре тога у њима дође до рушилачких конфликта или елементарних непогода…

Рад Управе је повезан не само са радовима на обнови, већ и са хуманитарним програмима – у духу потребе коришћења „снаге памети“ (smartpower), коју је прокламовала Х.Клинтон. Садашњи руководилац Управе Роберт Лофтис, који је истовремено и виши саветник Центра за стратешка и међународна истраживања (чији су сарадници и Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер, Вилијам Коен, Џејмс Шлезингер, Џејмс Вулси…) изјавио је почетком 2011. године да САД имају намеру да „подрже развој полиетничке демократије у Киргистану“. То је сигнал. Према речима Р.Лофтиса његова екипа има јасну представу о томе шта је послужило као разлог за конфликт на југу Киргистана [4]. У тој земљи америчка агентура, сакупљена под називом  „Корпус за грађанску реакцију“, правећи се да врши грађански и електорални мониторинг, активно делује од средине 2010. године [5]. Још два главна објекта, којима се у 2010. години бавила Управа за реконструкцију и стабилизацију, су Авганистан и Судан. Мислим да нећемо погрешити ако претпоставимо да је и до поделе Судана на две државе дошло према плановима наведене Управе. Американци не крију своје заслуге у вези са организацијом референдума о признању независности Јужног Судана [6].

Постоји још једна вашингтонска структура која активно делује у земљама у развоју - AmericanEnterpriseInstitute– то је један од настаријих неоконзерватизатора.

Што се тиче радова на обнови, најјачи примери исплативе обнове (наравно, не и за земље које се „обнављају“) су Ирак и Авганистан. Тамо је само Halliburton, чији су многи акционари били чланови Бушове администрације, добио 10 милијарди долара од уговора о испоруци и грађевинским радовима, а америчка фирма Bearing Point [7] може да се поноси тиме, што је њен приход из тих земаља „за пет година порастао четири пута“.

Феномен са којим имамо посла добио је назив „капитализам катастрофа“. Према мишљењу експерата он се први пут пројавио у октобру 1998. године, када је ураган „Мич“ пролетео над Централном Америком и усмртио више од 9.000 људи. После тога је тај регион захватила исто таква ураганска приватизација.У Хондурасу су приватизоване ваздушне и поморске луке, путеви, државна електро-компанија. Законодавство је брзо промењено – поједностављена је куповина  и продаја некретнина странцима. У Гватемали је понуђена за продају телефонска компанија, а Никарагва је саопштила да има намеру да прода свој нафтни сектор.

„Порушене земље су за Светску банку привлачне из једноставног разлога: послушне су. После катастрофа владе тих земаља обично чине све што се од њих тражи само да би добиле финансијску помоћ, чак и ако  та помоћ буде значила огромно дуговање и трауматске политичке реформе“ – пише познати критичар западног система Наоми Клајн у књизи «The Rise of Disaster Capitalism».

Поимајући немоћ земаља које су страдале због сукоба или природне катастрофе, Светска банка и ММФ помоћ дају не у облику субвенција, већ као зајам под одређеним условима који, уколико их нека држава прихвати,  од ње праве државу са „ограниченим суверенитетом“. У Авганистану су помоћу начина за ограничење суверенитета, проверених у пракси, успели да приватизују сектор здравства – средства су стизала на рачун „поверљивих“ научно-производних удружења (НПО), која су бирана међу страним предузимачима. У Ираку су водоводни системи које је поправљала корпорација Bechtelврло брзо престали  да раде. У Шри-Ланки, где је 600 хиљада људи, који су настрадали у цунамију, остало да живи у привременим објектима, основна средства су се брзо истопила у џеповима малог броја привилегованих.

Према мишљењу Н.Клајм, у свету данас постоји „паралелна влада“ која се састоји од представника фирми за консалтинг, инжењерских компанија, крупних НПО, агенција за помоћ ОУН и међународних финансијских организација које се баве „геополитичким инжењерингом.“

Томе се мора додати и војна премиса, о чему пише М.Хосудовски. У колективном истраживању CivilianSurge, издатом 2009. године, Национални универзитет за одбрану САД, на основу статистичких података, анализе политичких ризика и сл. направио је шеме упада у различите земље; те шеме се дипломатски зову „комплексне операције“ [8]. За 2009. годину као објекти „комплексних операција“, а затим и „стабилизације и реконструкције“ виђене су не само Сирија, Северна Кореја, Ирак, Иран и Авганистан, тј. „класичне земље-изопштеници по схватању Вашингтона, већ и Индонезија, Куба, па чак и Украјина (очигледно је да се подразумева конфликт са Русијом). За сваку од тих земаља већ је прорачунат потребан број окупационих снага, предвиђене су различите варијанте коришћења условно грађанских структура и тд.

Тако да „меко деловање“ вашингтонске дипломатије на земље-партнере, које се карактерише давањем финансијске помоћи и фотографијама са места догађаја које заувек печатирају радост абориџина, врло брзо могу да буду замењене чврстом руком уз примену економских санкција, блокаде и борбених летова војно-ваздушних снага САД и НАТО. Из тога се, у ствари, и састоји Обамина доктрина. Јер smartpowerпредставља само додатак војној снази.

У белешкама вашингтонских аналитичких центара постоји и сценарио за конфликте у Руској Федерацији. Ако се тако нешто догоди – можете бити сто-посто сигурни – „паралелна влада“ ће спремно да преузме на себе „реконструкцију и стабилизацију“ бескрајног руског пространства.

Леонид Савин,