Кинески шпијуни у лову на антиквитете

Шпијуни лове С-300. ФСБ Русије је саопштио да је ухапшен кинески држављанин, који је прикупљао податке о зетнитном ракетном комплексу. Специјалне службе су операцију обавиле још пре годину дана, али су информације објавили тек сад, кад је ствар предата суду.

Држављанин КНР Тун Шењун ухапшен је 28. октобра 2010. године. По подацима специјалних служби кријући се иза дужности преводиоца званичних делегација покушао је да купи од руских држављанина „технолошку и ремонтну документацију за зенитско-ракетни комплекс С-300, која садржи државну тајну“. И радио је по задатку кинеског Министарства одбране. Саслушања у вези с предметом су већ завршена, 4. октобра је предат Московском државном суду.

С-300 је зенитно-ракетни комплекс (ЗРК) средњег домета – до 100 километара. Он истовремено може да погоди 12 циљева. У наоружање је С-300 уврштен 1979. године, али је и данас систем у стању да ликвидира све савремене ваздушне циљеве – авионе, крилате и балистичке ракете. Међутим, није баш најјасније због чега се управо Кина заинтересовала за овај комплекс, истакао је у интервјуу за „Глас Русије“ стручњак новина „Независни војни преглед“ Виктор Литовкин.

Ради се о томе што је Кини продато преко двадесет комплекса С-300. Јасно је да комплекс који смо испоручили Кини у понечему заостаје у погледу тактичко-техничких података од оног који се налази у нашем наоружању. Међутим, у Кини су одавно наши комплекси растурени до последњег шрафа и сад производе ове комплексе у својим фабрикама и чак их продају у целом свету.

Заиста, КНР је добила партију С-300 пре више од десет година. И као што је то уобичајено у Кини, брзо је започела његову производњу за извоз под називом FD-2000. Чињеницу да је то „клон“ руског комплекса у Пекингу нису посебно ни крили. Међутим, очигледно је да Кинези нису успели да савладају сав „фил“ ЗРК. Или су имали проблема с ремонтом и одржавањем. Судећи по обавештењима ФСБ шпијуна је пре свега занимала управо документација везана за ремонт.

За последњих неколико година то ни из далека није прва и није једина „шпијунска прича“ у којој странци учествују у Русији. 12. маја ове године у Москви је због осумњичености за шпијунажу притворен војни аташе Израела пуковник Вадим Лејдерман. Обавештајац је покушао да добије податке о војно-техничкој сарадњи Русије с неким арапским државама и земљама ЗНД. Лејдерман је ухваћен на делу и проглашен је за persona non grata. У августу 2010. године радник румунске амбасаде Габриел Греку је покушао да добије од грађанина Русије тајне информације војног карактера. Греку је прогнан из земље. У априлу 2009. године руске специјалне службе су у Сочију пресекле делатност радника грузијске обавештајне службе Мамукија Мајсурадзеа. По подацима ФСБ агент је осим свега осталог, требало да набавља податке о припреми за одржавање зимске Олимпијаде-2014 у Сочију. Сведочења Мајсурадзеа су била толико драгоцена да није ухапшен, већ је једноставно протеран из земље.

Симптоматично је то што је у последње време западна штампа пуна чланака о „војном паду“ Русије, разматра колико је застарела техника која се налази у наоружању руске војске. Одакле такво шпијунско интересовање за застареле примерке? – заинтересовао се „Глас Русије“ код члана Комитета за безбедност Државне думе Александра Гурова.

Има јако много различитих изума који су остали још из времена Совјетског Савеза – то су јединствени изуми, којима нема сличних у целом свету. Не само то, наши научници имају јако добре мозгове, то је заиста тако. Због тога имамо већ нове техничке изуме – и у наоружању у намењених за одржавање. Управо ови покушаји обавештајаца и такозваних шпијуна да прикупе информације говори о томе да у Русији није све баш тако лоше као што Запад покушава да представи.

Што се тиче предмета ове шпијунске драме – комплекса С-300, - Русија га одавно не производи. Међутим, гарантни рок експлоатације ЗРК је 25 година, тако да ће последњи примерци послужити још 10 година. Руска војска у резерви већ има комплексе С-400, ускоро ће стићи – С-500. А руски комплекси противракетне одбране следеће генерације се неће базирати на копну, већ у ваздуху. Ватрене ваздушне платформе не само да се израђују, него се већ и тестирају.