Вујошевић: Европа више није тим

 ДУЛЕ Вујошевић може да добије унапред изгубљену утакмицу. Овај афоризам настао је у гротлу врелог „Пионира“, када је не тако давно Партизан под диригентском палицом свог најтрофејнијег тренера срушио моћну Барселону.

То је само исечак из богате каријере живе кошаркашке легенде, кога је својевремено Милорад Додик јавно кандидовао за премијера Србије. Пошто се тренутно одмара од баскета, љубимца партизановаца озбиљно питамо шта би најпре урадио када би којим чудом „прихватио“ Додикову кандидатуру:

- Прво бих увео ред у саобраћај - изговара као из топа, а онда нас лежерно уверава да није члан ниједне партије.

* Мислите ли и даље да је лакше бити председник Америке него Србије?

- Сто пута. Велики системи функционишу сами по себи. Србија има доброг председника, а да ли ће он да преживи Србију то ћемо још да видимо.

* Шта нам више стеже омчу: дилема Косово или ЕУ или економско изумирање и социјалне тензије које нас прате деценијама...

- Очигледно је да се ЕУ поиграва са нама. Добар пример је она чувена резолуција о КиМ, коју су наши променили на наговор Брисела, јер су им вероватно обећали привилегије у даљем прикључењу Унији. Или кад изручимо и Хаџића, а Брамерц дође да пита: „Е, сад да видимо ко га је крио?“. И, на крају, кад ти пред очима заигра кандидатура за ЕУ, они ударе на север Косова. Знам да би улазак у Европу значио и више реда и мање корупције, али нисам за то да тамо уђемо скинутих гаћа. Ако нас они неће, шта ћемо тамо? Из овог живог блата можемо да испливамо и ако се окренемо себи.

ЦРНА ГОРА УВЕК БЛИЗУ

* Како као Подгоричанин по рођењу подносите ово препуцавање и удаљаваље Србије и Црне Горе? - Тешко. Ја сам Црногорац. Имам двојно држављанство, али је Београд мој град. Када је већ морало да дође до разлаза, срећан сам што није било крви. Можда појединим круговима одговарају тензије, али две државе се никада не могу удаљити.

ДУДА ИМА КРЕДИТ

* Како сте доживели бродолом кошаркаша у Литванији? Ко је крив? - Упозоравао сам да резултати у Пољској и Турској нису реални. Искрено, мислио сам да ћемо боље да прођемо. Опет, Дуда има кредит да направи овакав неуспех. Ако жели и даље да води репрезентацију то му треба омогућити. Имаће велики мотив да у квалификацијама поправи утисак. * Има ли шансе да ви седнете на клупу?- У уговору са ЦСКА пише да једино могу да радим као селектор Црне Горе, пошто је у моменту потписивања то било стварно стање. На располагању сам Русима, ако пожеле да ме врате.

ПОЛИТИКА ГУРА ЗВЕЗДУ

* Пошто сте постали председник СД Партизан, хоће ли и други клубови из црно-беле породице сада да буду доминантни као КК под вашом палицом?- Ми смо једна фамилија. Постоји позитивна сујета и жеља за успехом у свим секцијама. Без обзира што ми је указана велика почаст, кључ успеха је у организацији и раду клубова.* Колико је реално да кошаркаши Звезде прекину шампионски низ црно-белих? - Неки политичари су се излетали са изјавама да није добро за државу да само један тим буде првак. Нас не интересује држава за коју је добро да неко други буде првак. Зар држави није добро да шампион буде онај ко је најбољи?

* Како да спроведемо то колективно прегнуће, кад нас прати усуд неслоге?

- Овде ред мора да се уведе на бруталнији начин. Када говоримо о политици, предлажем једноставно техничко решење. Најпре би цензус за улазак у скупштину подигао на десет одсто. Тако би се елиминисале странчице које уцењују из шићарџијских побуда и отежавају неку конзистентну линију у држави. Други предлог је да ти сам будеш добар ако желиш да помогнеш другоме. Лудило је заразно. Зато мораш да будеш нормалан, ма колико било тешко, да се фокусираш на личну борбу.

* Није то лако када све око нас пршти. Осећате ли да незадовољство ври као у експрес лонцу?

- Прошли смо кроз крвави распад СФРЈ, ембарго, прикљештени смо косовским преседаном. Изашли смо као губитници из ратова, готово без искрених савезника. А, све то ври. Може да се деси да на неком овдашњем „Максимиру“ пукне огромно буре барута на којем седимо. Зато сам и страховао од оне параде, али ме је драматуршки обрт довео до суза. На крају дана слушао сам победничку химну за одбојкашице уместо звук полицијских сирена.

* Јесу ли нас на то буре барута „посадили“ недорасла политичка и културна елита, неповољне околности или смо сви помало криви?

- Одговорност имамо сви, али је највећи кривац политичка елита. Сетите се да смо не тако давно имали мањинску владу. Практично је на једној нози водила Србију. У држави где се политика схвата у највећој мери као средство за богаћење, овакви исходи су логична последица.

* Нема нам друге него да испробамо онај ваш концепт новог социјализма...

- Капитализам је био пристојан док је имао комунизам за конкурента. Кад је пао комунизам, капитализам је показао своје најгоре лице. Сада сам најближи идеалу социјалне правде који баштине скандинавске земље. Додуше, оне то могу захваљујући добром стандарду и мањем броју становника, али је то свакако образац за неки бољи свет.

* Са неким новим играчима?

- Однос снага се очигледно мења. Они који су изгубили Други светски рат, на челу са Немачком, сад су постали победници. Кина, Индија и Бразил постају нове светске силе. Европа је у кризи јер више нису тим. Свако гледа у своје двориште. Путин најављује обнову СССР у виду Евроазијске уније.

* На паркету сте рушили најмоћније тимове, чак и НБА лигаше, али на глобалном плану Давиди никако да оборе Голијате. Како мали народи да се носе са ароганцијом силе?

- Покретачка снага је свест да се борите за праву ствар. Моћни су они који су праведни, иако не поричем да је неправда постала гориво новог поретка. Најгоре је ако пониженост достигне онај ступањ када се инфериорност схвата као природно стање.

* Али, за велике је њихова супериорност сасвим природно. Могу ли, рецимо, Американци, из амбиције да буду нови Рим да запале планету? Видите шта се ради у Либији, Авганистану...

- Прибојава ме криза у Америци, јер они обично тада пале моторе ратне економије која убија широм света. То што им се дешава може да се заврши или инфлацијом или убитачном рецесијом и ратом. Све је боље од рата, али ће требати велика памет да се избегне. Свет више није исти. Сумња у бога није породила нови морал.

* Кад смо већ код геополитике, како као осведочени русофил подносите кафанску флоскулу да нам Руси никада нису помогли?

- Русија је велика земља и још има своје велике проблеме. Наша је срећа што нам пријатељ јача, али не треба очекивати да Москва уђе у трећи светски рат због Србије. Свакако да ће нас увек подржати у дипломатским акцијама у УН. Моје искуство током боравка у Русији је лоше, али нећу због два човека да мењам своју емоцију и суд према тој пријатељској земљи.

* Значи, и даље бисте волели да ваше неко велико финале из првог реда гледа Путин?

- То је човек кога веома ценим, јер враћа достојанство Словенима. Далеко од тога да том великом земљом може да се влада без бруталности. Али, и он прави грешке. Ето, отишао је у ложу Звездиног стадиона.

* Али, Кастро вас није разочарао? Јесте ли фасцинирани људима чврсте руке баш зато што и за вас важи да сте диктатор у свлачионици?

- Пошто су својевремено сви такозвани глобалисти навијали да Кастро умре, за мене је био догађај године што је преживео. Обезбедио је Кубанцима сунце, лепу музику, бесплатно школство. Прочитао сам и да су њихови лекари на трагу да пронађу лек против рака плућа. Иначе, веће симпатије имам према Чеу, иако је Фидел волео да игра кошарку.

* А, воли и да чита попут вас. Играчима сте куповали књиге и очински их терали да читају. Је ли то била донкихотовска мисија у овој општој духовној пустоши?

- Ја сам, на срећу, човек прошлог века. И са сином водим битку да га „скинем“ са интернета. А, играчима сам покушао да објасним да „није живот што и поље прећи“. Желео сам да квалитетно испуне слободно време. Читање развија и фантазију, а без ње си на терену хендикепиран. Мислим да је та моја мисија била исправна, мада никада не можете да знате како ће неко да реагује под парама. Тад обично дух поклекне.

* Како објашњавате то што су оба светска рата трајала краће него време у којем је затворен наш Народни музеј?

- Познато је да ми је сликарство компензација за велики стрес на клупи. Када сам са Партизаном био на завршном турниру у Паризу нашао сам снаге да одем у Лувр и само одгледам Мона Лизу. Ову дигресију разбићу причом која одговара на ваше питање. Сећам се да је Музеј за савремену уметност био затворен пошто су на ретроспективној изложби мог омиљеног сликара Ивана Табаковића почела да се топе уља на платну. Тако вам је и са Народним музејом. Заиста не знам како сви ти министри који су прошли могу за било шта да се похвале када им национално благо толико дуго чами по складиштима.

* Је ли се због таквог немара Београд културно провинцијализовао? Некад је гостио Сартра, Хичкока, Монтана, а сад је на гласу само по сплавовима и пијанкама у Скадарлији...

- Не бих био баш толико оштар. Не тако давно на Битеф је дошао Гебелс, чију представу, нажалост, нисам стигао да одгледам. Реновирана је на моју радост кула Небојша. Чујем да у „Птици“ свирају одличан џез. Ето, и после толико година изграђен је и тај нови мост. Има, дакле, дешавања, али Београд више није толико авангардан као некада. Рат, нажалост, нису само бомбе и мртви. Убија и дух, а он се много теже обнавља.

* Ко би од ваших омиљених сликара најбоље на платну дочарао ову нашу драму? Шумановић, Лубарда, Станић, Табаковић...

- Сава сигурно не, јер су његове слике комад среће. Код Лубарде се види драматика арене и бојева. Можда је најпозванији за ову нашу причу Војо, јер његови јунаци безбрижно живе свој живот, а бомба само што није грунула.

Милан Бабовић,