У Србији, тачније, изнад Србије, недостаје само развучена шатра на којој би писало “Циркус”. Такве неодговорности, лоповлука, незнања, просечности, бахатости… има само у земљи Србији. То ће будуће генерације широм света изучавати као друштвено-политички феномен. У Србији је срамота обити трафику, али није срамота, напротив, доказ је велике способности, за неколико година од државе и народа украсти десет милиона евра.
У Србији проститутке држе предавања о моралу, а у општој пропасти и потонућу као спаситељи нуде се исти они који су ту јадну земљу и увукли у глиб.
У “демократској, слободној, проевропској” Србији председник државе – зове се Борис Тадић – одлучује ко ће бити на челу верске организације муслимана. Помаже му Ахмет Давутоглу, министар иностраних послова Турске. Исте оне Турске коју је Кемал Ататурк успоставио на секуларним принципима, уставом задужујући војску да интервенише кад год процени да Турска скреће у верски фанатизам и верску државу.
Политичка опозиција у Србији одавно не постоји. Отуда помоћи нема. Народ збланут и безброј пута преварен ћути и гледа. Србско штампано и електронско новинарство претворено је у голу пропаганду власти. Ниједан уредник, новинар, коментатор не сме да јавно, на пример, постави питање Тадићу; Какве ти имаш везе са догађањима унутар исламске заједнице; Откуд теби право да се мешаш у те односе? Или да му се каже: Ако си у међувремену прешао на ислам, ни то ти не даје право да пресуђујеш у верским питањима.
Сви ћуте погнутих глава. Они што им живот пролази у ненапрезању мозга сматрају да је избор првог муслимана Србије у надлежности председника Тадића. Ако већ – мисле ови – поставља председника Владе, министре, судије, тужиоце, директоре јавних и тајних предузећа… што да не изабере и муфтију?
Одавно немам ни најмању дилему у вези са државничким пословима и потезима Бориса Тадића. Он не зна шта ради. Тај човек је потпуно изгубљен у времену и догађајима којима није дорастао.
Тако ни у овом случају није свестан последица својих чињења. Учешћем у избору вође муслимана Србије, у послу где му место није, председник Србије отвара још једна врата кроз која ће у његову државу допузати нове але и немани. Уместо да је на први глас турског министра иностраних послова о потреби сређивању стања у Исламској заједници Србије одбио сваки разговор на ту тему, упозоравајући Турчина да се не меша у унутрашња питања Србије, Борис Тадић је ухваћен на бућкало.
Или се ја варам? Шта ако је то само фаза у реализацији нечег много већег и опаснијег за Србију? Пре годину дана “Вести” су о томе писале, Тадић је обећао председнику Турске изградњу великог исламског центра надомак Београда?
Немам ништа против ислама, ни против Турске, али ме нико не може убедити да се сарадња Србије и Турске треба заснивати на подизању џамија и медреса по Србији, које би Турска финансирала. Иста она Турска која је међу првима признала независно Косово. Што та Турска, ако већ жели да помогне муслиманима Србије, уместо џамија не гради мала и средња производна предузећа?
И још нешто: када је и где Турска добила право да брине о муслиманима Босне и Србије? Муслимани немају (као ни православци) планетарног верског вођу и ко је то, уз чију сагласност, одлучио да мења ову поставку пророка Мухамеда?
Подсећам да је Давутоглу прошле године у Сарајеву изјавио како ће Турска убудуће сваки напад на Сарајево сматрати нападом на Истанбул.
Значи ли то да су Бошњаци (доскора муслимани) Турци. Следи ли ускоро слично упозорење Давутоглуа које ће се односити на Нови Пазар?
Што се Турске тиче, овде су ствари кристално јасне: циљ је да се кроз верски елемент стави под контролу онај део становништва Србије који и данас исповеда веру донету на сабљама Отоманске империје. Шта ће уследити након тога?
Можда зна Борис Тадић. Ако су му рекли?
