Либија неће кренути западним путем

Нове власти Либије наговарају НАТО да остане, али европским путем неће повести земљу. Са том противречношћу партнери у свргавању Гадафијевго режима суочили су се буквално наредног дана пошто је у неименованом региону Сахаре сахрањено тело бившег лидера.

НАТО се спремао да ускоро нагло оконча операцију у Либији. Међутим нове власти не желе, тачније за сада не могу да преузму на себе одговорност за безбедност земље. Одатле и молба да се продужи операција за месец дана. Штаб алијансе се према том молби однео обазриво. Резерве муниције у горива издвојене за операцију фактички су исцрпљене. Осим тога, Француска и Велика Британија, које су иницирале војно мешање снага коалиције у послове Либије признају да без подршке САД не би изашле на крај са операцијом. Зато не треба и даље доводити у питање свој војни ауторитет. Тим пре што ако НАТО остане, његова улога у пословима Либије ће се квалитативно искомпликовати. Мишљење директора Међународног института за политичке експертизе Јевгенија Минченка.

Ни за кога није тајна да су осим бомбардовања и напада беспилотних летелица у Либији коришћени одреди специјалаца земаља НАТО-а. Мислим да ће алијанса, наравно, продужити присуство. Можда ће постепено почети да повлачи неке одреде. Али не искључујем да они на месец дана, а затим још на месец могу прилично дуго да продужују обравак у Либији. Тим пре што су земље НАТО-а ратовале, значи сносиле трошкове и сада треба да надокнаде трошкове. Зато је потребна контрола нафтовода и лучке инфрастуркутре. Највероватније ће одреди НАТО-а остати дуго или ће почети да их замењују одредима приватних војних компанија, као у Авганистану и Ираку. При томе, као и тамо, њихов боравак ће се плаћати из либијског буџета.

Либија богата нафтом може према примеру Ирака да се задуго претвори у „нафтни бисер“ на саверу Африке. То све више спознају арапске и муслиманске земље. Ситуацију је врло прецизно окарактерисао председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад. Земље НАТО-а су по његовим речима дошле у Либију ради пљачке и поделе њених природних богатстава и пумпања нафте.

Измеђуосталог, нове власти су пожуриле да прогласе Либију исламском, а као правну основу да прихвате шеријат. То очигледно није оно што је обећао Прелазни национални савет Западу у замену за одлучујућу помоћ у свргавању Гадафија – да ће довести правни систем земље у склад са европским нормама. Међутим нове власти су већ прекршиле исламске традиције, сахранивши Гадафија не пре заласка сунца по њега судбинског дана, већ тек неколико дана касније. Та околност ће више година  окретати правоверне муслимане, при чему не обавезно присталице Гадафија, против нове власти. Осим тога увођење шеријата ће лишити нове власти Либије западне подршке. Бивши амбасадор РФ у Либији Вениамин Попов види озбиљне тешкоће у грађењу демократских и летигимних органа власти у Либији.

Већину у одредима устаника чине исламисти. Не само радикални, већ и умерени. Зато питање ко ће управљати Либијом врло је сложено. Оно ће се решавати не за један дан. Уз то снаге верне Гадафију не прекидају активност. Настављају се експлозије, пушкарања и чак масовна убиства. Зато је актуална власт озбиљно забринута да ли ће моћи да преузме ситуацију под своју контролу. Вакуум власти ће се наставити. Либија ће се још дуго трести, њена карактеристична црта ће постати нестабилност.

У вези са тим млади устаници представљају јадну од највећих претњи по либијско друштво после Гадафија. За време грађанског рата настала је читава култура борбе и мучеништва. И ако млади који су учествовали у борбама не буду интегрисани у друштво, оружана борба може за њих да постане део самоидентифиакције.