Блогерска формула из Прага за србско питање

 Одакле клија, буја и множи се искра дукљанског национал-социјализма који је великим реферундумским лоповлуком устоличен за државну вјеру данашњег државоликог – провизоријума? Како Црна Гора нестаде, повампири се у антисрбски пројекат и постаде духовна тамница оног несрећног народа који је створио, који је за њу гладовао, гинуо, бјежао у збјегове, крв проливао? Гдје је расадник из кога тако плодоносно ниче идеологија црногорског усташтва и унијатства? Како је унук србског краља Николе постао издајник, како је свенародни одговор на велеиздају „идиотски потез“, Секула Дрљевић визионар, а цивилни комесар окупиране Црне Горе, гроф Мацолини ослободилац? Одговоре на сва ова питања добиће у новом блогу потоњег ризничара либерала, блогера из златне Прахе, предсједника без партије, идеолога коме је ДПС-СДП олигархија преузела идеологију, творца „чојске и сојске“ небулозне дукљанске кованице и виновника најпопуларније дукљанске мелодије за мобилне телефоне - „Постојаће Црне Горе док је Ловћена, мора, Дурмитора, ЦКЛ-а и старца Јеврема“, Славка Перовића.

Ова по много чему трагична политичка личност која је постала жртва неовисне дукљанске крмаче која је блиска родица револуције која по правилу једе своју дјецу, изгледа да је негдје у својој свијетлој брорби против васколике српске завјере остао без двогледа и компаса. Из удобног прашког егзила куцка и откуцкује блогерске мисли и идеје на којима би му капу скинуо и Катунски Гебелс. Највише киван на своје дојучерашње дукљанске саборце моралише, прозива, куне и нариче. Да није трагично било би помало смијешно. Криво му што су Дон Микеле и Катунски Гебелс преузели барјак и брендирали дукљанство, па сад разгоне домаће Србе на буљуке, а често знају и да припријете Србији и Јевропи ако се умијеша. Убира сентименталне поене код становника „долине богова“ који га продаше на гласању оставивши му на спомен и дуго сјећање графит „Извини Славко, ал поса је поса“.

Да би ипак доказао да је он тај који је из мрачних ћошкова историје на радост бирача и на свјетлост политичке сцене своједобно вратио мисли црногорских усташа, Секуле Дрљевића и Савића Марковића, посегнуо је за коначним рјешењем. Док фашистоидни оратор из Његовуђа, Бојовић сјетује Дон Микелеа да треба ријешити србско питање у Дукљи једном заувијек, блогерски феномен дође до спасоносне идеје „Срба у Црној Гори нема и никад их није било“. Да би то доказао куне Карађорђевиће, нарочито цетињског издајицу краља Александра, кити вијенце хвалоспјева Виторију Емануелу, Дучеу и Дрљевићу, цитира Крста Зрновог. Оног истог који у пасапорту зеленијем мастилом као националност убиљежи „Србин“. Пљуцка на тринаестојулски устанак као идиотлук комуниста, велича „Петровдански сабор од 65 особа“, не остаје дужан ни престолонасљеднику Михаилу који не хтједе да прими окупаторску круну.

Невјероватно али истинито, бесмртни Śата поче свој национал социјалистички манифест истинитом реченицом - „Кад се особа дистанцира од Истине или кад се окрене против ње, кад почне да ратује са њом, кад се служи свим лажима, подметањма, преварама, издајама, дујовштинама да би истину убила, у том тренутку особа постаје мртва, њене лажи су доказ да је она добровољно угасила искру Господњу у себи, да је продала душу Сотони, да је постала црни извршилац његове мрачне воље.“ Ни Срби у данашњој Дукљи појаву Славка и иних дукљанских идеолога не би боље дефинисали. Надамо се да ће у наставку Śата блогер, појаснити како нема Срба у Дукљи. Ђе се то ђеше? Да нас нема, ваљда не би било ни Дон Микелеа, Мирасха, Катунског Гебелса, дукљанског-национал социјализма новог ни старог, па на крају ни самог блогера кога још једино „лајкују“ бубуљичави тинејџери.

“Ма ко ће напамет
Учити Истину
Или је говорити
Или не дај Боже
За њу се борити
То могу само будале
А потомство није глупо…”, написа у коментару једна његова „лајкерка“.