Како су Алија и СДА (Ислам и Муслимани) унистили Босну!

Како су Алија и СДА (Ислам и Муслимани) уништили Босну

Интервју са Халидом Чаушевићем
 

Разговарао Нерзук Ћурак

Халид Чаусевић је бриљантан суговорник. С великим бројем његових знанствених и политичких теза тешко се сложити, с некима апсолутно немогуће, али методологија и елаборација ставова је увјерљива и ослобођена сваке хипокризије. Овај либерални босански интелектуалац, који за себе воли рећи да је само публициста чије је поље интересовања највише везано за социологију религије и уставно право, у ексклузивном разговору за “Дане”, првом интервјуу за писане медије након неколико година шутње, говори о предсједнику Изетбеговићу, СДА, Латићу, реису Церићу, односу Исламске заједнице и владајуће странке… У правној анализи положаја данашње БиХ, син знаменитог реиса Џемалудина Чаушевића се не либи изрећи политички и правно неодбрањиву тврдњу: у БиХ на дјелу је био конфесионално-градански рат, а не агресија

ДАНИ: Господине Чаушевићу, својевремено сте били један од блиских пријатеља господина Изетбеговића, али је у међувремену дођло до радикалног политичког разлаза измеду Вас и актуелног предсједника босанског предсједништва. Зашто?

ЧАУШЕВИЋ: Врло једноставно, ја сам био и остао пријатељ са Изетбеговићем, из простог разлога што смо били колеге. Осим тога, виђали смо се и на састанцима, али никада нисам могао прихватити његова схватања. Он је, рецимо, био ортодоксни муслиман, заправо муслиман који иде и преко ортодоксије, дочим сам ја читаву ствар посматрао доста либерално. Због тога је наше пријатељство било прилично дистанцирано. Ми смо се виђали, разговарали, али никада није било разговора о ономе што би њему било интересантно, а то је исламизација Муслимана. То није долазило у обзир, јер он је знао да ја у том погледу имам страховито либерална гледања. Поготово када сам видио његову Исламску декларацију, која је из темеља неприхватљива, па сам му још прије рата рекао: Алија, побогу брате, куда ово идеш? Са оваквим поступцима ми нећемо у Европи нигдје стићи. Једноставно ће се догодити то да ће нас једанпут избацити из овога комадића Европе у којем се налазимо. У томе је ствар. 

ДАНИ: Како је Изетбеговић реагирао на те Ваше ријечи?

 

СДА (Ислам и Муслимани) је узрок геноцида и нестанка Босне ,а Четници и РС су само посљедица.

ЧАУШЕВИЋ: Рекао је: ја имам то своје гледање и ја од њега не могу одступити. Отприлике то, не могу га сада дословно цитирати, јер прошле су године. Иза тога, када сам од Гази Хусрев-бегове библиотеке добио његов рукопис “Ислам измеду Истока и Запада” да рецензирам, замало нисам пао у несвјест. Можда вам је познато, његов став је био да ислам своју економску доктрину мора постулирати измеду капитализма и ондашњег социјализма. Срео сам га једанпут, баш код Цареве ћуприје, и казао: па, Алија, је л’ ти схваћаш да ислам нема доктрине? Која религија има своју доктрину? Католичка црква је поставила свој социјални католицизам, па како је прошао? Економска доктрина иде својим правцима и она нема респекта ни према религији, ни према човјеку, ни према било коме. Она има свој правац, а он (Изетбеговић, оп.а.), једноставно, стоји на становишту да измеду капитализма и социјализма треба интерполирати зекјат, то јест милостињу. Па кажем му: знаш ли, болан, шта је зекјат? То је по исламу два и по посто од прометнога капитала и тезаурисаног злата. То би ми гладни ходали, држава не би могла постојати. Је л’ ти то, можда, постоји у Саудијској Арабији? Таман, одговорио ми је, ми бисмо морали експериментирати. Нема експеримената у економији. Економија има своје стриктне прописе и ако ти мени кажеш да је зекјат економија ислама, нека знаш да ћу предложити да се твоја књига не штампа. И није штампана у Гази Хусрев-беговој библиотеци. За вријеме рата издала ју је ”Свјетлост”, а да вам поштено кажем, нисам имао новаца да је купим.
 

ДАНИ: Чини ми се, господине Чаушевићу, како се дешавају неки друштвени процеси који су, по мом дубоком убједењу, контрапродуктивни. Када то кажем, мислим на једно непродуктивно јединство нације и вјере код Бошњака. Чини ми се да је и сама сраслост Исламске заједнице и владајуће странке управо на том трагу.

ЧАУШЕВИЋ: Једно ћу вам рећи, мало је нација које немају свој далеки фундамент у религији. То је сигурно. Међутим, тај се фундамент прекинуо. Овдје код нас још није искристалисано шта су муслимани као једна друштвена асоцијација: је ли то народ, је ли то нација, или је то вјерска заједница? Шта је нација? Нација је свијест о своме постојању на одређеном простору. Те свијести код муслимана нема. Свијест постоји само као вјерска веза. Дакле, муслимани још нису еволуирали из стања народа у стање нације. То је оно што је најбитније. Према томе, ако међу муслиманима нема осјећаја нације, нације не може ни бити.
 

За нацију је потребно више

ДАНИ: Да ли мислите планетарно на муслимане или само на босанске муслимане?

ЧАУШЕВИЋ: Ја само мислим на босанскохерцеговачке муслимане. Они су још увијек једна социолошка дилема. Они су у првом реду настали апсурдно. Други народи су се развијали линеарно: племе – народ – нација. Муслимани су се развијали, медјутим, из илирскога прозелитизма у ислам, дакле не из племена. Они су, иза тога, кроз читав турски период прошли као вјерска заједница Бошњака. И данас, ако бисмо се проматрали, ми бисмо били у дилеми: да ли смо народ или вјерска заједница? Народ је, као што знате, скуп сличних људи који имају исте или сличне погледе на свијет и који су настали од збира сличних племена. Ми то нисмо. Муслимани имају један сасвим други ток за разлику од Срба, Хрвата и свих других. Хрвати су настали од скупине племена, Срби исто тако, Македонци исто тако, али ми муслимани смо настали из једне богумилске вјерске заједнице, прешли у исламску вјерску заједницу и наставили тај живот кроз 450 година турске администрације. Тако смо наставили за вријеме Аустро-Угарске и ми видимо да читав наш политички живот увијек носи конотацију ”муслиманска организација” таква и таква. Све су нам странке муслиманске. Немамо ни једне која нема епитет муслимански. Ако је то тако, у том случају ми прво морамо социолошки размотрити да ли су муслимани још на пријелазу из вјерске заједнице или су евентуално постали народ. Нација сигурно нису, јер за нацију је потребно нешто много више. За нацију је потребна свијест о своме територију, о своме народу, о својој држави и о своме статусу на одређеном простору.

ДАНИ: Да ли СДА као владајућа босњачка странка доприноси томе да Бошњаци још увијек нису нација?

ЧАУШЕВИЋ: СДА је у том погледу контрапродуктивна. Из простога разлога што је СДА једна типично клерикална странка. И као таква није у могућности да дјелује на једној ширини. СДА у првоме реду није ријешила проблем: шта су муслимани? Претворила их је у Бошњаке што је једна још кардиналнија погрешка. То је Алија урадио противуставно. Устав није дозвољавао да се то ради на онакав начин као што је то Алија урадио 1993. године. Прво то, а друго, шта су Бошњаци? Бошњаци су регионална ознака.

ДАНИ: Не могу се сложити с Вама. Па, која је онда кодирана ознака наше националне свијести? Шта смо онда?

ЧАУШЕВИЋ: У нашој свијести ми смо муслимани.

ДАНИ: Али, муслимани нису нација.

ЧАУШЕВИЋ: Није битно. Нико нас не пита за то. Ми муслимани се још налазимо у једној дилеми – да ли прелазимо из вјерске заједнице у народ или остајемо још вјерска заједница. У томе је ствар. Па видите како уско сурађује вјерска заједница и политика. Предсједник Републике поставља реисул-улему, они заједнички колаборирају, држе заједничке зборове и тако даље. Тако је било и за вријеме старе Југославије. Спахо је апсолутно колаборирао са вјерском заједницом. Ми нисмо начисто једну ствар, а то је, као што рекох, шта су муслимани – народ или вјерска заједница. Нација, сигурно, нису.

Ординарна политичка сљепоћа

ДАНИ: Па добро, шта је онда по Вама духовна вертикала бошњачког народа?

ЧАУШЕВИЋ: Духовна вертикала босанског, односно муслиманског народа је ислам. Немојте ме криво схватити, да сам ја неки клерикалац. Дапаче, ја сам далеко од свакога исламизма, врло далеко, али ако разговарамо са људима, ми видимо да их то повезује. Рат је најбољи примјер. Још нешто да вам кажем: овај рат је био грађанско-конфесионални. Рушиле су се џамије и цркве, уништавали свећеници свих конфесија… Рат је ишао управо тим путем, што значи да Босна и Херцеговина још није израсла да буде мултиконфесионална, мултинационална и мултинародносна држава као што се говори. Ми смо још дубоко растављени. Ево, погледајте, у Федерацији БиХ имамо двије државе. ХВО државу и муслиманску државу у којој је Алија, кобајаги, неки суверен.

ДАНИ: Чекајте, господине Чаушевићу! Ако Ви кажете да је овдје био грађанско-конфесионални сукоб, идете на руку управо просрпским тезама, односно, зар тиме не рушите чак и једном Резолуцијом УН-а јасно дефинирану српску агресију на БИХ?

ЧАУШЕВИЋ: Да вам рекнем једну ствар. Агресија је нешто друго од грађанско-конфесионалног рата. Немојте заборавити шта је узрок овог рата: проглашавање независне БиХ од стране два народа, Хрвата и Муслимана. Стоји чињеница да Члан 2 ондашњег Устава изричито каже: БиХ је заједница три народа, Муслимана, Срба и Хрвата. Заједница се не може растурити на тај начин што ће само Хрвати и муслимани изаћи из ње. Срби су то прихватили као разлог за рат. И што је најгоре – највећа Алијина политичка погрешка – пуна БиХ српских војника, а он проглашава независну Босну. За то је човјек требао имати потпуно блиндирану памет.

ДАНИ: Ви мислите да је требао прихватити хисторијски споразум са Србима који су правили Зулфикарпашић и Филиповић?

ЧАУШЕВИЋ: То је био више-мање један политички потез који није имао никакву реалну подлогу. Требало је, без даљњега, по моме мишљењу које не мора бити мјеродавно, прихватити нашу реалност да наставимо егзистирати у остатку Југославије, с тим што би се Хрвати издвојили из Херцеговине. Остали бисмо ми до даљњега, а иза тога наступио би један тотални распад. Међутим, овако, платили смо крваво. Двјеста хиљада најљепше младости, 70 посто уништене културне баштине… Је л’ се то исплатило за некакву БиХ коју сада имамо, а коју смо имали и са Ванце-Оwеновим и Оwен-Столтенберговим планом, јер је Алија те планове потписао 1993. године, кад је видио у што је ратом упао. Политика је умјетност онога што се може, а не онога што се жели. А ми смо управо ишли за оним што се жели. Хтјели смо да створимо некакву независну босанскохерцеговачку државу, то је апсурд. То су могли Хрвати, који су већ иза себе имали Запад. То су могли Словенци поготово, Македонце нико није ни бендао. Обзиром на то, ми смо морали чекати одговарајући моменат, па онда, евентуално, кад постигнемо споразум и добијемо подлогу у Европи, извршити издвајање.

ДАНИ: Ви бисте, значи, прихватили да ми останемо робови унутар српског царства?!

ЧАУШЕВИЋ: Прво, ми не бисмо били никакви робови. Ми бисмо на тај начин добили предност, с обзиром на то да би кроз коридор Санџака ишли скроз до Македоније и до Црне Горе. То није никакво ропство, већ је говор о томе најобичнија демагогија. Ми бисмо једноставно само повећали свој популациони фактор у Србији, односно у Југославији, а затим, кад постанемо народ у правом смислу ријечи, издвојили бисмо се из тзв. Југославије. Тада не би било никаквих проблема, али у оно доба када је овдје Младић имао читаву армаду, а ми свега некаквога Викића за рат са Србима, то је била најординарнија политичка сљепоћа!

Публицистички примитивизам

ДАНИ: Просто ме наводите да Вас питам да ли је онда, по Вама, Изетбеговић позитивна или негативна хисторијска личност?

ЧАУШЕВИЋ: У сваком случају, овај потез Изетбеговића, којег ја, иначе, сматрам поштеним човјеком и пријатељем, видим као кардиналну погрешку. Ви знате стару Таллеyрандову мудрост која каже да је погрешка већа од злочина. Е, то је Алија урадио. А зашто? Око њега су се скупили људи који немају уопће политичких гледања. Шта ви хоћете од једнога Бехмена? Или, не знам, од читавог низа тих појединаца? Ту није било ни једнога човјека који га је могао савјетовати и казати: Алија стани, дај да видимо шта можемо постићи са Србима. На концу, узмите “Ослобођење” од 21. децембра 1991. године па ћете видјети говор злочинца Караџића у народној Скупштини, кад каже: ”Зар нам није боље да у БиХ направимо конфедерацију од три државе: Срби, Хрвати, муслимани, или да имамо стотине и стотине хиљада мртвих људи, стотине и стотине порушених кућа.” Ако вас буде занимало, могу вам донијети фотокопију тога. Није то пророчанство, они су то унапријед имали смишљено. Ја сам, узгред, једини човјек у БиХ који нема телевизор, који не гледа телевизију, али сам се, случајно, ту ноћ затекао код сестре и видио да је Алија сједио као Родинов мислилац, сам. Хрватски посланици су стајали на другој страни – Хрвати су, сасвим разумљиво, имали своју рачуницу, ја њих сасвим разумијем – и он је одједанпут рекао нека се гласа, и сви српски посланици су изашли ван. То је била смртна пресуда муслиманима. То сам сестри рекао, а ту је било и још неколико мојих пријатеља. Кажем, ово је смртна пресуда: 21. децембар 1991. године.

ДАНИ: Малоприје сте изрекли једну озбиљну дијагнозу – да Изетбеговић нема око себе људе који политички мисле. Не могу а да се у том контексту не дотакнем текста Џемалудина Латића о Марку Вешовићу…

ЧАУШЕВИЋ: То је типични публицистички примитивизам. То је типична некултура која негдје у даљини има клерикални узрок, јер Латић је типични клерикалиста. И он и читава она његова група.

ДАНИ: Како тумачите да послије једног таквог погромашког текста, СДА уопће није нашла за сходно да реагира на такав духовни ”излет” свог важног дјелатника?

ЧАУШЕВИЋ: Мени није чудно за СДА, јер јединствени су то ставови, и СДА и Латића. Латић је њихов идеолог и то је мени нормално. Али, мени не иде у главу што ови тзв. богумили који су се исламизирали, а то су бивши комунисти који су прешли у ислам, бошњифицирали се и постали предсједници друштва књижевника, не реагирају, него се једноставно хермафродитски држе по страни и нико не устаје у одбрану ни једне, ни друге стране. Ту је требало интервенирати. Оно Латићево изјашњавање би свагдје у Европи било кажњено.

ДАНИ: Има ли у таквим иступима елемената кривичног дјела?

ЧАУШЕВИЋ: Било је прије, али сад нема више кривично-правног супстрата за такво гоњење. И с обзиром на ту чињеницу, они су пустили да овај може писати шта год хоће. Прочитао сам оно “Баш онако влашки“, па то нису радили наши публицисти ни за вријеме Аустро-Угарске, у вријеме када су вербално ратовали са Србима. То нису увреде, то нису клевете, то је де фацто један напад на народ, не само на Вешовића.

ДАНИ: Реците ми, шта мислите о Младим муслиманима, односно њиховом дјеловању?

ЧАУШЕВИЋ: Млади муслимани, то је, де фацто, једна зараза која је дошла са истока. Дошла је отприлике из Ирана гдје су хтјели да створе једну нову генерацију младих људи који ће бити пропагатори ислама. То је наишло на одређени одзив и овдје у БиХ, што и данас има своје посљедице. Па, видите оне утваре које ходају градом! У 21. стољећу посред Сарајева са оним дугим хаљинама и без лица. То је типични иранизам. Ми, који бисмо као припадници муслиманске народне заједнице морали да идемо са Европом, ми идемо против Европе. Кад су мене 1993. питали зашто странци не интервенирају, били су присутни Алија и Силајџић, ја сам рекао: сачекајте док се пролије одговарајућа количина крви муслиманске, онда ће интервенирати. И то је штампано као моје посебно предавање: ”Антиисламски синдром Запада против муслимана”. Тако је и било. Касније су ми дошли и честитали, кажу, ти си видио годину и по дана раније.

Ајватовица је богумилска

ДАНИ: Помозите ми да ријешим једну дилему: иако је ислам универзалан, може ли се ипак говорити о специфичном босанском исламу?

ЧАУШЕВИЋ: Босански ислам, ако би уопћено говорили, не постоји. Ислам је свугдје исти, као што је и кршћанство. У босанском исламу има доста инфилтрата других религија. Овдје је ислам у себе једноставно увукао одређене компоненте из кршћанства, или још боље, из богумилства, из кога смо прихватили и Ајватовицу и све друго.

ДАНИ: Кажете да смо од богумила прихватили Ајватовицу?

ЧАУШЕВИЋ: Ма, нормално. То је богумилско молитвиште.

ДАНИ: Али, та се чињеница потпуно занемарује у данашњој и политичкој и традицијској и теолошкој интерпретацији?

ЧАУШЕВИЋ: Упамтите, свака религија је тоталитарна. Она не жели ништа туђе. У томе је ствар, све религије су тоталитарне, није само ислам. А то што он упија ствари у себе, па није ни могао другачије.

ДАНИ: Да ли је, по Вама, вјерник морално супериорнији од невјерника?

ЧАУШЕВИЋ: По мом мишљењу, морал је нешто изван религије. Морал постоји у човјеку, у одгоју, могло би се рећи откад се роди. Ако сам ја одгојен под моралном егидом ”воли свога ближњега без обзира ко то био”, мени не треба религија у том погледу. Према томе, морал и религија, условно речено, могу ићи потпуно паралелно. Није религија једини носилац морала. И филозофија је носилац морала. И политика, ако је права политика, иако је мало политике која носи морал. Ми то знамо, јер морал и политика често иду сасвим различито.

ДАНИ: Негдје сам прочитао да само босански муслимани имају институцију реисул-улеме. Да ли је то тачно?

ЧАУШЕВИЋ: Реисул-улема је институција Аустро-Угарске. Ми смо за вријеме Турака имали муфтију који је био подређен халифу у Цариграду. Медутим, Аустрија је била много паметнија, она је ишла својим путем. Требало је муслимане вјерски одвојити од халифе. Онда су успоставили посебну вјерску заједницу на чијем је челу био још 1881. године реисул-улема. Реисул-улема значи глава улеме, глава учењака. Он је ту био и тако је та институција наставила да постоји све до данас. То је аустроугарски производ.

ДАНИ: Колико знам, Ви реис-ефендију Церића сматрате нелегитимним, зашто?

ЧАУШЕВИЋ: Реис Церић има, без сумње, врло солидне квалификације, он је и западњачки и источњацки образован. Али је он, по моме мишљењу, не знам како му се то могло догодити, допустио да га Алија постави за наибу-реиса, то јест намјесника реисовог. И то се десило на тај начин што је Алија претходно именовао десет људи у Сабор Исламске заједнице. А код муслимана постоји велика осјетљивост према Сабору, он мора бити изабран. Алија је именовао 10 својих људи и они су изабрали Церића за наибу-реиса. Није прошло ни неколико мјесеци, наибу-реис сазове својих пет муфтија и каже: добро би било да ви мене сад прогласите реисул-улемом. И на тај начин прогласи се реис.

ДАНИ: Не уважавате чињеницу да је сами контекст тог бурног времена тражио неке изванредне праворијеке?

ЧАУШЕВИЋ: Никакве. Ево, рецимо, за вријеме прошлога рата, ми нисмо имали реиса. Био је само наибу-реис, и то врло учен човјек Салих Сафвет ефендија Башић, професор Теолошког факултета. Он је био наибу -реис све до доласка партизана, па и једну или двије године послије. Онда су партизани на свој начин образовали Сабор Исламске заједнице који је, хоћете или нећете, легитимно изабрао новог реиса, Фејића. И тако се наставила читава ствар све до данашњега времена, док није Церић изабран. Ја се чудим Алији да је могао направити такву погрешку. А кажем да је Церић један образован човјек.

ДАНИ: Ја мислим да би Ви као либералан муслиман морали критиковати инфлацију ових, да тако кажем, антиханефијских месхеба којих је диљем Босне све више…

ЧАУШЕВИЋ: Да вам кажем једну ствар, то је једна измишљотина. Антиханефијски месхеби и све друго, то је Церић направио, и ја да га видим, питао бих га како је могао упасти у такву игру. Ја то не могу схватити.

ДАНИ: Ја сам разговарао са старим муслиманима из средње Босне који кажу да (није битно које је мјесто у питању) хоџа у џамији тражи нови начин клањања, потпуну збијеност сафова, како наводно шејтан не би могао проћи између њих…

ЧАУШЕВИЋ: То је пропагандна бесмислица. На концу конца, човјек у исламу може бити припадник сваког месхеба. Он том чињеницом не излази из ислама.

ДАНИ: Шта је, по Вама, узрок сукоба Ријасета и Илмије?

ЧАУШЕВИЋ: Узрок сукоба су, вјероватно, лични односи. То је оно што је најгадније код нас. И у структурама Исламске заједнице па и у политици. Ови људи су показали да не могу прихватити исхитрене политичке погледе Церића, те да се желе дистанцирати као муслимани и наставити само да раде као вјерници. А Церић хоће да сједи и у првим редовима СДА кад је Конгрес. То је невоља. Он не зна да у новинама излазе његове слике. У том погледу ја имам једно пет таквих изрезака. Молим вас, најбољи је примјер Ајватовица: Алија држи политички говор, Церић држи дову. Питао сам Алију: гдје ти је, болан, памет? – ја сам старији од њега па могу и то да га питам – гдје ти је памет, зар такву глупост правиш? Ајватовица ја молитвиште и ту није твоје мјесто, ти можеш доћи само као вјерник, а не да држиш говор. А Церић је могао.

Држава српских војника

ДАНИ: Волио бих да ми одговорите и на неколико питања правно -политичке природе. Има ли Босне и Херцеговине као државе?

ЧАУШЕВИЋ: Отворено говорећи против свих постојећих трендова у политици, Босна и Херцеговина више правно не постоји као држава. Она постоји као конфедерација Федерације БиХ и Републике Српске. Треба имати само мало правничког осјећаја и то из подручја уставнога права, па видјети да је Дејтонски споразум БиХ расјекао на два дијела. Међутим, то није ништа страшно. Када сам питао поједине Алијине правнике, добро, каква смо ми држава, рекли су: е, то ћемо тек видјети током еволуције. Не може тако. Шта смо сада? Јесмо ли царевина, краљевина, федерација, или несто треће? Ако кажете конфедерација, онда нисмо држава. Конфедерацију чине двије државе које имају само неке заједничке послове. Узмите Дејтонски споразум, ако се не варам, Члан 2 или Члан 3, он наводи: заједнички послови БиХ су, не знам, царине. Углавном, шест или седам послова. Све остало, што није наведено у том члану, припада Федерацији БиХ и Републици Српској. Значи, то су двије државе. Тако је било и у Аустро -Угарској. Било је четири или пет заједничких послова: цар и краљ, министарство вањских послова, министарство финансија и не знам које још, а остало су били аустријски послови и угарски послови. И заједнички послови над Босном и Херцеговином. Знате, Аустро-Угарска је била класична конфедерација. Ми смо исто тако класична конфедерација, и то могу бранити пред читавим форумом.

ДАНИ: Плашите ли се да би и БиХ могла, попут аустроугарске конфедерације, пропасти као хисторијска творевина?

ЧАУШЕВИЋ: Нема те државе која не може пропасти као хисторијска творевина. Па, према томе, можемо и ми пропасти, а можемо и остати. Даyтон нас је подијелио на два дијела. То је, по мом мишљењу, једна супериорна подвала која је на један елегантан начин располовила БиХ и за будућност одредила њезину пропаст.

ДАНИ: Зашто сте толики песимиста?

ЧАУШЕВИЋ: Ја нисам песимиста, ја само реално гледам ситуацију каква јесте. Нек мене неко увјери да ће БиХ, Федерација и Република Српска, опстати заједно, ја ћу рећи: повлачим све што сам говорио. Шта је РС у односу на Федерацију? Федерација која има, страшно је казати, 10 кантона, па то је незамисливо, на 23.000 квадратних километара. Један страховити бирократски апарат и Република Српска на другој страни. Нисам ја ни најмање песимиста, нек’ мене неко увјери да ће се сутра све ово спојити, ја ћу му пружити руку и казати: ја се извињавам.

ДАНИ: А ако би се увео стварни протекторат над БиХ?

ЧАУШЕВИЋ: У том случају врло је тешко предвидјети колико би он трајао и шта би он хтио. Стварни протекторат де фацто постоји, а правни протекторат, ако би се увео, то би за сва три народа било најсретније рјешење, иако би се Срби страховито љутили. Хрвати би се мало мање љутили, ми муслимани се не би љутили сигурно. По мом мишљењу, ако БиХ хоће да опстане, она може опстати само под некаквим било фактичним, било правним протекторатом. Кад је БиХ била сама читава? Никада. Турска је држала у својим шакама, Аустро-Угарска је држала у својим шакама, чим је дошла Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, БиХ се полако почела распадати на области, да би се 1939. распала на два дијела. Један дио је отишао према Србији, други дио, Бановина Хрватска, према Хрватској. Значи, БиХ се под влашћу свога народа мора распасти. То је њен императив. Социјализам је Босну енергично држао у рукама.

ДАНИ: Зар Вас не демантира политичка егзистенција средњовјековне босанске државе?

ЧАУШЕВИЋ: Средњовјековна Босна је била јединствена Босна. Није било ни Срба ни Хрвата, ни католика ни православаца. Била је земља добрих Бошњана.

ДАНИ: Мислите ли, као правник, да БиХ може добити спор против Србије на Суду правде у Хаагу?

ЧАУШЕВИЋ: Ако би добили такав спор, тада би Европа и свијет скочили сами себи у стомак. У првом реду треба доказати гдје је та агресија и шта је агресија. Агресија је напад једне државе на другу. Гдје је та друга држава?

ДАНИ: Е, сад ме стварно нервирате. Па, Србија нас је напала!

ЧАУШЕВИЋ: Србија је напала кога?

ДАНИ: Босну и Херцеговину.

ЧАУШЕВИЋ: Босне и Херцеговине у оно доба није ни било.

ДАНИ: Како, када смо шестог априла признати на Еаст Риверу?

ЧАУШЕВИЋ: Признање још није постојање државе. Држава мора и фактично постојати. Босна није фактично постојала. Постојала је само држава српских војника.

ДАНИ: Не слажем се с Вама. У правноме смислу БиХ је 1992. била држава, то је објективно довољно за постојање агресије.

ЧАУШЕВИЋ: У правном смислу БиХ је могла бити призната од не знам колико држава. И НДХ је била призната од преко 30 држава. Држава, да би била држава, мора имати три основна елемента: териториј, народ и власт. БиХ није имала ни једно, ни друго, ни треће. Имала је Сарајево и јос пар градова.

ДАНИ: Ви тврдите да није било агресије на БиХ?

ЧАУШЕВИЋ: Ни говора. Ово је био грађанско-конфесионални рат којег је Алија својим немудрим поступком испровоцирао. Ми смо имали могућности да се споразумимо са Србима и Хрватима и да Босну подијелимо на три дијела. А да опет остане некако цијела. Као конфедерација. Ево, шта је сад? Платили смо 200.000 младих живота, уништили 70 посто баштине, и на концу, шта имамо? Рушевину од Босне која је подијељена на два дијела.

Ислам је висио у зраку

ДАНИ: Реците ми шта значи Ваша реченица да је конфесионални национализам основни фактор обрушавања БиХ?

ЧАУШЕВИЋ: Ми немамо правог национализма. Конфесионални национализам, то је вјерски национализам. Де фацто то није ни национализам, него једноставно конфесионални осјећаји, а то су најстрашнији осјећаји у сударима. Вјерски ратови су најстрашнији ратови у повјести човјечанства. Такви су се ратови одржавали у Босни. Молим вас лијепо, зар бисмо могли замислити да нам неко руши џамију и да ми некоме рушимо цркву? Довољно је то да видимо и да знамо какав је карактер тог рата. Ишло се за тим да се руши оно што је симбол друге религије.

ДАНИ: Богами, као да сте прави френд са Хунтингтоном. Да ли Ви мислите да је он у праву са својом тезом о сукобу цивилизација?

ЧАУШЕВИЋ: Па, готово да јесте, мада никада не желим неку опћу тезу пребацивати на Босну. Босна је специфична у свом историјском развоју. То је држава која има три религије, па ако хоћете, и три народа, који су се одржавали само под тајним или отвореним протекторатом трећег. Социјализам је био протекторат над Босном.

ДАНИ: Мислите, социјалистички протекторат?

ЧАУШЕВИЋ: Нек буде социјалистички. Али хај’те ви покушајте у оно доба срушити цркву или џамију. То је представљало распиривање вјерске и националне мржње, законски предвиђено 10 година робије.

ДАНИ: Да ли је ислам био бољи у комунизму или сада када је СДА на власти?

ЧАУШЕВИЋ: Јако је тешко говорити о томе који би критериј примијенио: да ли је био бољи или гори. Стоји чињеница да је након 45 година социјализма ислам испливао као и кршћанство и православље. Не може се религија лако уништити. То је нешто наднаравно, натчовјечије. Што је најважније, данас ми имамо нови случај исламизације као и 1463. године. Онда су богумили, кад су Турци дошли, масовно прешли на ислам. Данас опет имамо исти случај. Масовни прелаз комуниста у ислам.

ДАНИ: Да ли је искорак ислама из махала у један стварни друштвени живот донио више штете него користи?

ЧАУШЕВИЋ: Ислам није ни постојао само у махалама и у сокацима. Ислам је висио у зраку. Међу интелектуалцима, међу појединцима и тако даље. Он је постојао као традиција и у ономе најортодокснијем комунисти. Ја знам таквих министара, с њима сам разговарао. Па кад разговарате, видиш да из њега говори његова традиција, био католик, био православац, био муслиман. Вјерска традиција се не може уништити. И сада, када су попуцале све те религиозне стеге, одједанпут је то све испливало на површину. Није он изашао из махала. Када би махале давале ислам, он би сутра пропао. Изашао је он опет из оних интелектуалаца који су били носиоци неке друге идеологије, а ту су се придружили и образовани муслимански свећеници.

ДАНИ: Имам осјећај да међународна заједница у посљедње вријеме, како би на неки начин помирила народе у БиХ, све више потенцира бесмислену и неправедну теорију о једнакој кривици. Шта Ви мислите о томе?

ЧАУШЕВИЋ: Та ће теорија, чини ми се, изазвати један триплекс одбојности и код Срба и код Хрвата и код свих других. По моме мишљењу, треба тражити неку другу идеју која би нас, ако хоћемо да се вежемо, повезала.

ДАНИ: Мислите ли да таква идеја уопће постоји?

ЧАУШЕВИЋ: Не кажем да постоји. Њу је врло тешко сада наћи. Након што је крв просута по Босни, јако је тешко рећи, сад опет хоћемо заједно. Треба ићи сукцесивно и чини ми се да Запад у том погледу, поред ове погрешке коју прави, иде сасвим правилно, а то значи: држи Босну под егидом наше власти, може бити и под формалним протекторатом, док на концу конца не стаса једна нова генерација која ће све заборавити. То је једини пут. Иначе, оваква се трагедија не заборавља.

Објављено у броју 63 “ДАНА”, 24. НОВЕМБАР 1997.

објављено: петак, 4. новембар 2011 у 19:04 ЦЕТ, под Политика