Евроазијски савез: проблеми, перспективе

Међу свим међународним проблемима, после двадесет година постојања „нове Русије“, најоштрије се истичу питања стања међусобног односа земаља које су формиране на некадашњем простору СССР-а. Преплитање судбина људи из некада јединствене државе, са две стотине народа који су формирали своју специфичну цивилизацију, настављају да узнемиравају практично све слојеве народа пост-совјетског света. И то није само носталгија због материјалног благостања, већ нешто много дубље. Ја мислим да је то осећање најбоље изразио један антички аутор који је рекао: …“за потпуну срећу човек мора да има славну отаџбину“. Зато, колико год покушавају да оцрне совјетску прошлост, у заједничкој судбини народа СССР, остају осећање величине и славе. Зато се и појављује тежња за удруживањем, зато „историчари“ нових држава и измишљају „славне странице“ у историји својих народа, а руску историју, улогу руског народа покушавају да смање и да прецртају.

Тако се, на пример, у уџбеницима историје Заједнице Независних држава (ЗНД), који су новцем Сороша написани почетком деведесетих, Русија и њен народ представљају искључиво као агресори, окупатори, колонизатори. Изузетак чине делимично Белорусија и Јерменија у чијим уџбеницима се наша заједничка историјска судбина описује релативно објективно. Ипак, историјско сећање наших народа не може да се избрише, и границе не могу да поделе јединствен културно-историјски и духовни простор. На том простору настављају да живе људи различитог узраста. У свим изборним кампањама, председничким и парламентарним, и не само у Русији, интеграција земаља ЗНД стоји издвојено - као приоритет. Тако је Јељцин уочи председничких избора 1996. године објавио да се формира Савезна држава Русија и Белорусија, а годину дана пре тога је потписао наредбу у којој је као главни међународни приоритет руске политике поставио дубоку интеграцију постсовјетског простора. Истина, није дошло ни до првог, а ни до другог. Узроци су различити, али је једно јасно: политичке одлуке захтевају дубоку научну прораду, прихватање одговарајуће концепције, моделирање процеса, планирање. На жалост, већина поменутих идеја не добија потребан развој и остаје само политичка парола једног тренутка. И та, већ поменута, Савезна држава. До данашњег дана нико не зна шта је то. Нема теорије питања, нема ни преседана у светској пракси (нешто слично Савезној држави представља Босна и Херцеговина, али то је творевина привремена и принудно формирана која нема перспективе), нема пројекта, постоје само декларације о намерама. Поставља се питање: а шта ми то градимо, и да ли уопште градимо? Желимо да поверујемо да ће овог пута идеје В.Путина о формирању Евроазијског савеза стећи реалне контуре и наћи оваплоћење и у облику научне теорије, и у политичкој пракси. Зато што је то захтев времена и одговор на изазове савременог света.

Један облик испољавања глобализације светске заједнице постало је формирање геополитичких субјеката који стварају светске процесе. Ти субјекти често на себе преузимају функције држава, а државе истовремено у многим односима губе свој субјективитет и у политици, и у економији, и у социјалним односима. На светској арени су се већ појавиле транснационалне заједнице, које изазивају државе. Оне су данас и најмоћнији субјекти светске политике: 45.000 транснационалних компанија, више од хиљаду транснационалних банака, 16 међународних финансијских центара, сопствене структуре штабова у облику ММФ, Светске банке, своја штампарија новца – ФРС (Федерални систем резерви - централна банка САД - прим.прев.). Да би се сложили они који не желе да се сложе - постоје НАТО и тајне службе САД. Управо то чудовиште прави светске процесе. Оно је сопственом снагом направило револуционаран преврат у економији: новац се отргао од производње, постао је не само средство за плаћање, већ и роба, и разлог за живот. Као одговор настају светска и регионална удружења која се формирају по културно-историјским особинама . Одскоро – Велика Кина, Европа, Индија, активно се интегрише Латинска Америка, а на ред је дошао исламски свет.

Данас светске процесе углавном одређују три геополитичка центра, водећи при том оштру борбу и истовремено формирајући глобално поље напрегнутости. То су Северна Америка, Европа и Кина. Они поседују потенцијал, који их издваја као светске лидере: самосталан економски простор са бројем потрошача који није испод 400 милиона људи, БДП који износи најмање 20 трилиона долара, своја светска валута; оружане снаге које су способне да делују у сваком региону света, у Светском океану и у космосу; геополитичка доктрина, глобална стратегија и сопствена стратегија развоја. Русију смештају у други ред светских играча и признају јој статус државе светског нивоа само захваљујући томе, што она, уз просторни положај, поседује нуклеарни потенцијал, природне ресурсе и правно наслеђе у односу на геополитичку величину СССР. Међутим, све то је наслеђе прошлости, а нова Русија не ствара нови геополитички потенцијал. Раст броја милијардера, лимузина и корупције је, на жалост, из сасвим друге опере, која никако не спада у геополитичку. Ако данашња РФ не промени своју трајекторију „развоја“, већ у следећих двадесетак година ми ћемо да се откотрљамо у трећи ред, међу земље које продају сировине и које нису у баш повољној ситуацији. Мада ћемо и ми имати неколико десетина балистичких ракета. А гледајући на совјетски пројекат констатујемо да он представља претечу формирања садашњих геополитичких светских центара. Зато је А.Г.Лукашенко, који је прочитао чланак В.В.Путина у „Известијама“ о Евроазијском савезу, растурање Совјетског Савеза назвао „најдубљом, најтрагичнијом грешком 20. века“ (раније је сам Путин о слому СССР-а говорио као о „геополитичкој катастрофи“).

Пројекат Евроазијског савеза је врло актуелан, може да има будућност, али постоји цео низ „али“. Прво, за контролисање евроазијског простора и његових ресурса, инфраструктуре и тржишта боре се геополитички центри света – САД, Кина, Европа. Плус: за утицај на Централну Азију се „боре“ и лидери три гране исламског света – Турска, Иран и Саудијска Арабија. Плус елите Туркменистана и Узбекистана, које немају намеру да деле национални суверенитет, тачније своју власт. Киргистан има обавезе као члан Светске трговинске организације. Таџикистан не може да уђе у јединствени царински и економски простор зато што је „изолован“ и од Русије и од Казахстана. И тд, и тд. Од кавкаских земаља за Путинов предлог интерес може да пројави само Јерменија, али она нема заједничких граница ни са Русијом, ни са осталим будућимчлановима Савеза. Сада о Украјини. Елита „незалежне“ и велики део становништва жели да живи у Европи, а не у Азији. Уосталом, и сама Русија није баш привлачан пример, поготово руска провинција, а нафта и гас мада су предмет зависти, не могу да буду ништа више од тога. Тим пре што Европа држи испред носа Украјине „шаргарепу“ у вези са њеним могућим пријемом у ЕУ.

Тако да стварни претенденти за ступање у будући савез остају Русија, Белорусија и Казахстан. Међутим, Евроазијски савез мора да се формира, без обзира на број чланова.Он, пре свега, не треба да се усредсреди само на економију. Економски успеси Кинеза, Индуса, Бразилаца, а пре њих и Јапанаца, су дошли после повратка тих народа националним вредностима, спојем културно-историјске традиције са резултатима прогреса у области технологија. Главна заслуга Ден Цјао-Пина је повратак Кинеза конфучијанству и „Књизи промена“, као и изворима кинеске цивилизације. Као национална (геополитичка) идеја Кинеза читавог света поново је симбол „Поднебеска“. Успеси Кинеза нису само у економији, већ пре свега у образовању, култури, науци, социјалној сфери. У периоду реформи физички раст просечног Кинеза се повећао за 11 цм. То је резултат развоја личности, тежњи ка будућности. Тако да у пројекту Евроазијског савеза економија треба да буде средство комплексног развоја човека и друштва, а не сама себи циљ. Либерални економски модел, односно западне вредности живота противурече вредностима руске (совјетске) цивилизације, чије су сокове упили у себе сви исконски народи Русије и СССР. О томе су још у 19. и почетком 20. века писали познати руски мислиоци.

Убеђен сам да ће први успеси Евроазијског савеза утицати на остале земље Заједнице да потраже путеве за ступање у њега. Међутим, потенцијал Савеза, чак и ако у њега ступи већина чланица ЗНД, биће недовољан да би се успешно конкурисало Кини, Европи, САД и транснационалном финансијском чудовишту. Неопходно је осмислити начела новог света, ујединити све оне који се не слажу са новим светским поретком. Контуре таквог уједињења се помаљају: ШОС, БРИКС, АСЕАН и др. Евроазијски савез треба да наступа заједно са Русијом, као целина. Осим тога, треба да се приступи формирању самосталног геополитичког центра (за почетак – економског простора). И опет – и овде су потребни дубоко научна теоријска основа и пажљиво промишљена стратегија.

Још је један озбиљан проблем на путу кретања ка Евроазијском савезу. То је бирократија. У годинама после рушења СССР створен је потпуно различит од совјетског слој управљача. Совјетски човек на положају имао је јак осећај одговорности за део рада који му је поверен. Одговорност је била административна, партијска, друштвена, кривична. Чак и усмени приговор, административни, тим пре партијски, кочио је каријеру и терао на експедитивност. Данас се кадрови чиновника формирају најмање по професионалним квалитетима; на високу дужност се долази не ради било каквих државних или друштвено важних поступака, већ најчешће ради личне користи, и сопствене и онога, ко те на ту дужност довео. Руководећа странка у Русији – такође није КПСС, чак ни она из Горбачовљевог периода… Али је без обзира на то Евроазијски савез животно неопходан свим народима ЗНД, тако да је започињање посла на његовом формирању хитно потребно. Недавни договор руководилаца влада ЗНД о формирању зоне слободне трговине представља практичан корак у том правцу. Међутим, и овде процес може да се судари са бирократским гребенима – чиновници ће „хранити“ бизнис-структуре, кочећи реализацију председничких и владиних одлука. Потребан је систем заштите и подршке бизнис-пројектима како од стране државе, тако и формирањем сопствене заштите и подршке од стране самог бизниса, формирањем својеобразног Министарства за ванредне ситуације за бизнис. То би могла можда да иницира „Пословна Русија“ тако што би за основу узела, на пример, патентиране теоријске радове А.Р.Петросјана „Агенција једнаких могућности“ или неке друге. А опет – без теорије се не може. И на крају још један аргумент у корист Савеза. У совјетско време совјетски руководиоци су поштовали следећу тезу: ако противник критикује, значи да смо ми на добром путу. Предлог В.Путина је на Западу изазвао благу панику и оштру критику. Почели су да причају, и то узнемирено, о поновном рађању СССР. Далеко сам и од помисли да се западни политичари у време велике кризе јако брину за наше благостање: они се брину, пре свега, за своје интересе, што је, све у свему, у реду. А Евроазијски савез је у интересу народа Заједнице! У његовим оквирима може, и треба, да се формира заједничка (или блиска једна другој) спољнополитичка позиција, пракса заједничке борбе за економске интересе и систем за колективну безбедност. Западу је, наравно, једноставније да ради са сваком од пост-совјетских држава посебно, и управо зато наше државе би морале да се уједине.

Леонид ИВАШОВ – Генерал-пуковник, Председник Академије за геополитичке проблеме,