Партизанска драма Чегеваре кроз призму времена - други део

Тајни сусрет Чегеваре у планинском партизанском логору Њанкауасу у Боливији са вођом локалних комуниста Мариом Монхе је завршен свађом. До таквог немилог резултата је довео разговор о револуционарној борби у тој земљи. Став Монхеа је био у нечему дијаметрално супротан ставу Чегеваре – који је био директан и категоричан, без било каквих компромиса. Према речима Монхеа дискусија се окретала у зачараном кругу. Ситуација је била компликована: устаничку борбу у Боливији је требао да предводи странац.

Командант кубанске револуције је изабрао Боливију не да би преко ње усмерио револуцију ка својој домовини – Аргентини. Управо овде у Боливији, у самом средишту Анда, он је одлучио да почне оружану борбу, која би затим прешла и на суседне земље. Уочи састанка са Чегеваром Марио Монхе је разговарао у Хавани са Фиделом Кастро и рекао му: „Дошао сам да потврдим заједнички став руководства наше партије: боливијском револуцијом морају руководити Боливијци“. Фидел Кастро је предложио лидеру боливијских комуниста да се састане са Чегеваром. Разговор са Мариом Монхе о томе како је све то било води новинар Леонид Косичев.

Значи, сусрео си се са Чеом, чини се 31. децембра у Њанкауаси. Испричај нам детаљније о томе.

Марио Монхе: Крајем децембра Фидел ми је предложио да разговарам са Чегеваром, да усагласимо позиције. Он је отишао на неколико корака од мене да пита неког, где се сада Чегевара налази. Одговор је био – у Њанкауаси. Ја сам то чуо и питао Фидела, где је Че – у Боливији или некој другој земљи. Он ми је одговорио да није у Боливији. Питао сам га још једном: „У Боливији или ван земље“. „Ван земље“ – потврдио је Фидел. Али ја сам већ знао да је Че на територији Боливије. Затим ми је Фидел рекао: „Кад дођеш у Ла Паз, рећи ћемо ти кад да кренеш и куда“. Ја сам се из Хаване вратио у Ла Паз, саопштио секретаријату о свом доласку и о томе да ћу касније испричати о свему Централном комитету.  Ради се о томе да смо се ја и Фидел договорили да никоме не говоримо о том сусрету све док се не заврши.

Затим сам ја допутовао у Њанкауасу. Че ме је чекао. Говорили су ми да ме је чекао већ неколико дана. Било је око 10 пре подне кад смо допутовали и одмах смо почели разговор. Че је рекао: „Чуј, пре свега, желим да те замолим за опроштење што смо те лагали...“

Тим речима је почео разговор?

Марио Монхе: Да. „То је више моја кривица, него Фидела, - наставио је Че. – Ја сам га молио да тако са тобом разговара. Мислили смо да не треба да ти говоримо о нашем плану. Сада ти ја све то кажем зато што желим да те замолим да останеш са нама и да предводиш револуцију, оружани устанак у Боливији. Одговорио сам: „О томе ћемо касније говорити, прво да видимо какви су ти планови“. И почели смо да причамо о ономе што је он замислио.

Че је говорио о плановима остварења револуције у Латинској Америци, о припреми бораца у Боливији. Он је сматрао да је армија Боливије слаба. У нашој земљи, како је он сматрао, могли су да се припремају одреди за револуционарну борбу у суседним земљама  - у Перуу и Аргентини. И у свему томе је могла да помогне комунистичка партија Боливије. Че је прогнозирао дугу борбу. Рекао сам му: „Саслушај ме, можда је армија Боливије и слаба, али она ће се брзо припремити. Ви можете да јој задате прве ударце, али затим ће вас немилосрдно атаковати“. „Бојиш се“, - рекао ми је Че. А ја њему: „Ти си самоубица“.

Л.К.: Ниси хтео да прихватиш Чеов став у ономе што се тицало партизанског рата у твојој земљи. Али у свом чувеном дневнику Чегевара пише: „Марио Монхе је тражио да преузме војно-политичко руковођење партизанским ратом у Боливији...“

Марио Монхе: Кад ми је предложио да будем лидер револуције, нисам му поверовао. Нисам поверовао јер се пре тога догодило нешто што ме је натерало да помислим да ме лажу. Предложио сам Чеу да политичко руководство преузме војну команду. Револуцијом је требао да руководи политичар. Че је одговорио да је то недопустиво, јер за разлику од мене он има ратно искуство. И да ја могу да идем ако не пристајем на његове услове. Он је сматрао да ако ја будем руководио револуцијом, партизанска борба никада неће започети, јер бих се ја трудио да је избегнем. Затим је рекао: „Ми не разумемо једно другог. Не прихватам твоје ставове“. Ја сам му одговорио да његови аргументи за мене нису убедљиви“. На крају нашег разговора Че је рекао: „Руководилац број један морам бити ја... Можеш да идеш...“

Ја сам одговорио да ћу о свему информисати руководство партије и нека оно одлучује. Ако те подрже, нека буде, али ја ћу рећи своје мишљење.

И растали смо се. Али кроз неколико минута Че ми је рекао да нема транспорта, који би ме одвезао, и предложио ми је да идем у централни логор. „Или се бојиш да будеш међу нама?“, - питао је.

„Нема проблема“, рекао сам.

Тамо је било неколико Боливијаца којима сам рекао: „Постоје две линије: линија партије и линија Кубанаца. Ко жели нека бира. Не чека их никаква казна, никакве репресивне мере. Избор је добровољан. Али ако кренете за Кубанцима, не можете деловати у име партије. Че је рекао својим кубанским саборцима, да нисам подржао њихов став. Ја сам рекао, обраћајући му се: „Бићу први који ће одати пошту вашим жртвама“.

-Сигуран си да ће нас све побити? – питао је Че.

-Сигуран сам, - рекао сам ја. – Сутра ће у целом свету подићи заставе да прославе ваш подвиг, али ја то не могу да одобрим. Не верујем у победу, али не желим да будем препрека на твом путу. Напустићу руководство партије и уопште, нећу се бавити политиком. Управо зато не прихватам твој предлог, али као друг желим ти много успеха.

Марио, надам се да у току ваше оштре дискусије нисте заборавили о томе да је време било уочи Нове Године? Да ли сте прославили? Како је све то било?

Марио Монхе: Прославили смо. Сви су се окупили око стола. Говорили смо здравице за револуцију у Латинској Америци. Први сам говорио ја.

Шта сте пили? Кафу или алкохолна пића?

Марио Монхе: Кафу, наравно. Не сећам се да је било алкохола.

А следећег дана на растанку, које су речи Чегеваре биле последње?

Марио Монхе: Рекао ми је: „Требало би да преселиш своју породицу у Кубу. Овде ће бити тешко...“ „Не, одговорио сам, нека моја породица остане са мном. Ако ме убију, нека то буде овде, у Боливији. И нека моја породица буде поред мене“.

Кад слушаш Мариа Монхе дође ти да о његовом сусрету са Чегеваром поновиш речи песника: „срели су се лед и пламен“. И поред тога што је руководство Комунистичке партије Боливије одустало да учествује у устанку, Чегевара није ни помишљао да се повуче. То није личило на њега. Он је био сигуран да се мора започети борба, уздрмати земља. Команданте је знао да га метак може стићи сваког трена. Јер гину они који се боре. Али он је као гладијатор увек био спреман за смрт. Победе у првим борбама са армијским јединицама су одушевиле партизане. Устаници су нападали из заседе и одводили заробљенике. Са њима су вођени „политички разговори“, а затим су све великодушно ослобађали. Није било војника и официра који би остали са партизанима.

Одред Чеа који се звао „Армија националне слободе“ није могао да сакупи више од 50 људи. Команданте се надао на боливијске рударе из Орура. Било је обећање да ће доћи око 20 људи. Али они се нису журили, чекали су када ће се завршити карневал. Че се надао да ће његов одред као у планинама Сијера Маестра у Куби бити стално попуњаван сељацима. Али овде у Боливији неписмени сељаци-индијанци нису ишли за њим, нису желели да се боре заједно са њим. Онису били глуви за позиве странца. Било је немогуће поновити победничко искуство Кубе у другој земљи, у другим условима, без масовне подршке коју су организовале политичке снаге унутар земље. Било је мало имати само високе идеје. Али запањујуће је како је такав мали одред, за којим трагају владине војске, могао да опстане скоро годину дана. То је вероватно тај случај када се могу применити патосне речи руског писца Максима Горког: „Безумљу храбрих певамо песму“. Расплет је наступио 8. октобра 1967. године. Тог дана су ренџери блокирали у планинском кланцу 17 уморних партизана, који су заостали за својим одредом. Војска је заробила рањеног у ногу Чеа. Он чак није могао да пуца, његов карабин је био уништен у борби. Под јаком стражом командантеа су држали целу ноћ у школи оближњег сеоцета Ла Игера. У безизлазној ситуацији он је био сигуран да је његов рад био праведан. На питање капетана: „Зашто сте започели ову бесмислену акцију?“ Че је одговорио: „Ваш менталитет вам неће дати да то схватите“. Понашање рањеног заробљеника, који је био свестан да је то његов крај, било је тако храбро, да је изазвало поштовање непријатеља.

Боливијски закони су забрањивали убиства заробљеника. Али војни врх Боливије је стрепио да ће уследити негативне међународне реакције ако дође до судског процеса над чувеним Чегеваром. Зато је ујутру 9. октобра донета одлука: хитно стрељати Чегевару и рећи да је погинуо у јучерашњем боју.

Данас преко пута сеоске школе у Ла Игери у којој је он стрељан стоји споменик командантеу. А сељаци који некада нису подржали Чегевару поштују га скоро као свеца. Времена су друга у тој земљи у којој више од половине становништва чине староседеоци. У Боливији је већ у другом председничком мандату први у историји председник индијанац Ево Моралес. Он је сам, како је рекао, био поклоник Чегеваре од младих година. Ево Моралес је први председник који је посетио Ла Игеру да ода пошту хероју револуције. Садашњи боливијски председник је рекао за себе да он наставља дело Чегеваре, али не са оружјем у рукама, већ мирно, демократском револуцијом.

Очекујте сутра и трећи завршни део нашег емисије „Партизанска драма Чегеваре кроз призму времена“. У њему ће поново учествовати Марио Монхе, вођа комуниста Боливије у време партизанске епопеје Чегеваре у тој земљи Анда.

Леонард Косичев,