Грузијски пир НАТО-а

У Грузији, као што се зна, уобичајено је да се почасни гости дочекују богатом трпезом. Према традицији, сто треба буквално да се ломи од јела. Актуелни, политички „пир“ – тачније дводневно заседање Северноатлантског савета НАТО-а које се отвара 9. новембра – слично изобиље, истина, не предвиђа. Мени су саставили сами гости – стални представници свих 28 земаља чланица алијансе. Али тешко да се избор јела које су понудили може назвати оскудним.

У целини програм боравка руководећег тима највећег војног блока планете на челу са генералним секретаром Андресом Фогом Расмусеном у Грузији делује убедљиво. На дневном реду је између осталог заседање космије НАТО-Грузија уз учешће премијера. Предвиђени су сусрети Расмунсена и сталних представника са председником парламента и посланицима. Планирани су разговори са министром иностраних послова, члановима опозиционих странака, представницима медија и невладиних организацијама. Андрес Фог Расмусен извршиће исту такву посету Батумију, где ће преговарати са председником Михаилом Саакашвилијем. Коначно, генерални секретар НАТО-а иступиће на Тбилиском државном унверзитету и састаће се са грузијским војницима који су се вратили из Авганистана.

Индикативно је да су се уочи актуелног заседања савета и у његовом току поново чуле речи о перспективи ступања Грузије у НАТО. Андрес Фог Расмусен, на пример, изјавио је о приметном прогресу Грузије на путу ка чланству. Овај прогрес он види између осталог у сфери реформисања одбрамбеног комплекса, као и у области осигурања владавине закона и заштите људских права. Поводом последњих достигнућа опозиција има директно супротно мишљење. А нешто пре заседања Савета НАТО-а у Тбилисију шеф америчке делегације у Парламентарној скупштини НАТО-а Мајкл Тернер иступио је за придруживање Грузије Акционом плану за чланство у алијанси. Одлука о томе, по његовом уверењу, може да буде доента на самиту НАТО-а у Чикагу у мају наредне године.

Чинило би се, најлепши сан тбилиског руководства – сакрити се иза леђа западног покровитеља од страшног руског „медведа“, близак је остварењу. Само при томе некако одлази у сенку питање признања независности Абхазије и Јужне Осетије. Тбилиси ове две републике које су постале суверене назива „окупираним“. Са тим се слажу и старији другови у НАТО-у, мада се они изражавају више дипломатски. Чему тада тако великодушни наговештаји о перспективи чланства у алијанси? Виктор Литовкин, одговорни уредник листа Независни војни преглед, подсећа на принципијалну одлуку Букурештског самита 2008. године, где је било изјављено о перспективи чланства како за Украјину, тако и за Грузију.

НАТО не планира да одустаје од својих речи. Али, јасно је да Грузију не могу да приме са нерешеним територијалним питањем. То је једна страна ствари. Друга је то да Грузију нико неће примити у НАТО док је на њеном челу тако неодговоран човек као Саашавили. И алијанси ништа друго не преостаје до да чува кеца у рукаву. Тачније, у сваком погодном случају да понавља да ће Грузија једном постати члан НАТО-а, али уз испуњење одређених услова. А ове услове могуће је истицати у бескрај, да не говоримо већ о главним, који ометају њено ступање.

После догађаја на Кавказу 2008. године патријарх немачке политике деконфронтације Егон Бар назвао је идеју ступања Грузије у НАТО „авантуристичком“. И његове речи као да потврђује потпредседник грузијске владе Георгиј Барамидзе, који је боравећи ових дана у Кијеву, како саопштавају медији, изјавио да ће после ступања у НАТО Грузија истиснути Русију са окупираних територија. Није ли то превише оштар зачин за данашњи пир?