Конфронтација с реверансом

Вашингтон се одриче својих обавеза по Споразуму о обичним оружаним снагама у Европи (СООСЕ) у односу на Русију. Овом новошћу нас је прошлог уторка „обрадовао“ Стејт департмент САД. Овог пута су за разлику од једностраног изласка из ПРО Американци нашли повод. Пребацили су кривицу на Русију која је од 2007. године обуставила извршење обавеза по СООСЕ. Наизглед, избалансиран корак. У сваком случају, све је тако приказано. Тему разматрају аналитичар Сергеј Гук и позвани стручњаци – Владимир АНОХИН; потпредседник Академије за геополитичке проблеме и Алексеј АРБАТОВ, шеф Центра за међународну безбедност ИМЕМО, дописни члан РАН.

СООСЕ предвиђа ограничавање пет категорија обичног наоружања и технике, као и размену информација и инспекцију. Американци су обећали Русији да ће је на добровољној основи обавештавати о „битним променама“ у лоцирању својих снага у Европи. Хвала им и на томе. Иако се, наравно, не може говорити о избалансираности војних потенцијала страна. Вишекратна надмоћ НАТО у односу на РУсију, о којој је с поносом говорио шведски министар иностраних послова Карл Билт (Karl Bildt) ће се очувати. Чак ће и јачати због тога што ће се у Европи појавити елементи система противракетне одбране усмерене против Русије.

Логично се поставља питање – да ли ће се притом и даље очувати статус-кво у Европи или се ствар креће у етапном обнављању епохе „хладног рата“? Потпредседник Академије за геополитичке проблеме Владимир Анохин се слаже с тезом о кретању уназад у сфери безбедности:

„У току последњих година САД су спроводиле политику двоструких стандарда. Примање нових чланова у НАТО нагло је променило однос снага. Зато смо ми 2007. године донели одлуку о обустављању дејства СООСЕ. И мислим да је то исправно. Зато што нам одвезује руке за обнављање паритета између НАТО и Русије. А САД се овде одиграли улогу уцењивача. Сад могу да кажу: ви сте изашли, ево и ми смо изашли. И зато хајде повежемо СООСЕ с питањима ПРО. Информација да можемо да лоцирамо своје (ракете) „Искандер“ не само у Калињинградској, већ и у Краснодарској области и у Белорусији узнемирила је Американце. Лоцирање система ПРО они су предвидели и у Румунији у Пољској – кршећи све међународне споразуме о Црном мору – и на Црном мору. По радијусу дејства „Искандера“ поступићемо врло логично и адекватно. То није толико скуп, али је ефикасан начин за ликвидацију система ПРО – у случају посебног периода“. 

Истина, не деле сви руски стручњаци ову тачку гледишта. Дописни члан РАН Алексеј Арбатов је склон томе да сматра да Русија ен користи све могућности за постизање компромиса с НАТО.

„У војном смислу ништа у Европи се неће променити. НАТО смањује своје оружане снаге, Америка смањује своје војно присуство. Судећи по свим руским изјавама, по њеној војној доктрини 2010. године, узнемирава је кретање структура НАТО ка Истоку. Ако је то заиста тако Русија треба да буде највише заинтересована за довођења до краја питања с СООСЕ. Зато што адаптирани споразум из 1999. године решава овај проблем. Он не дозвољава померање војске и инфраструктуре НАТО на Исток. Међутим, Русија је решила да покаже да се ничега не боји и замрзла је своје учествовање у базном СООСЕ“. (...)

Овде је потребно извесно прецизирање. Уколико је адаптирани споразум и постојао то је пре свега било на папиру. Низ земаља НАТО је одбио да му се придружи – почевши од три прибалтичке, па све до Албаније, Словеније и Хрватске. И нису га све потписнице ратификовале. Тако да је разлог за излазак сасвим основан. Осим тога, после руског иступања 2007. године дошло је до неких квалитативних промена и распореда снага на континенту. САД решавају да поставе елементе ПРО око Русије. Планирају да поставе антиракете-ловце не само у Пољској и Румунији, већ и на Арктику и на Далеком Истоку како би ослабиле одбрамбени потенцијал Русије – званично, партнера у безбедности, де факто – потенцијалног противник. „Објективно, - сматра бивши канцелар СРН Хелмун Шмит, - ова промена је на корист Америке и на штету свих осталих.“