Улица Преподобног Серафима Саровског у предграђу Београда

У предграђу Београда, Батајници, појавила се улица која носи име преподобног Серафима Саровског. Како саопштава портал Православље.ру, „једна благочестива жена“ предложила је да се улици да име великог руског свеца, а посебна комисија једногласно је прихватила тај предлог.

Серафим Саровски је јединствена фигура у историји руске цркве, говори аналитичар православног листа Тома Алексеј Соколов.

Обично се сматра да је у 18-19. веку Руска црква била потчињена држави и да је постала фактички бирократска структура. У том периоду прави религиозни живот често је замењиван ритуалнима и формалностима. Али паралелно са тим бележен је унутарцрквени процват, везан између осталог за Серафима Саровског, који је показао да и у условима стагнације црквених институција може да се достигне богато духовно искуство. Сам је говорио: Стекни дух миран и хиљаде око тебе ће се спасити, тачније усмери своје напоре не на проблеме спољног света, већ на самоусавршавање, можда ће свет тада и почети да се мења.

Серафим Саровски, световно име Прохор Мошнин, рођен је 1754. године. У младим годинама тешко се разболео и видео је у сну Богородицу која је обећала да ће га исцелити. Малих Прохор се излечио пошто је пољубио икону Знамења Пресвете Богородице за време литије. Са 22. године он је извршио ходочашће у Кијевско-Печерску лавру, где је добио благослов да прими послушање и постригу у Саровском манастиру. Двадесет година касније био је је рукоположен у јеромонаха и већ после годину дана отишао је да живи у шумски скит далеко од манастира. Серафим Саровски је направио башту и почео да гаји пчеле. Из руке је хранио дивље животиње које су му прилазиле, зими и лети је носио исту одећу, строго је постио, читао је свете књиге и дуго се молио. Он је говорио: Не треба без потребе другоме отварати своје срце. Када се налазите међу људима не треба да говорите о духовним стварима, посебно када нема жеље да се о томе слуша. Тако, усамљенички, Серафим Саровски је проживео скоро читав свој зрео живот, и тек у последњих седам година, све до смрти 1833. године, примао је посетиоце, имајући, како је напишано у његовом житију, дар проницљивости и исцељења од болести. Посећивали су га и знатни људи, међу њима и цар Александар Први.

Серафим Саровски није био научник или писац, није оставио велико наслеђе, говори аналитичар православног листа Тома Алексеј Соколов – ми знамо о Преподобном углавом по сећањима људи који су разговарали са њим и бележили оно што је говорио. Сам Серафим Саровски никада није хтео да буде учитељ, није проповедао, он је једноставно покушавао да одговори људима на једноставна питања, када је схватио да његово искуство може другима да помогне. У било које време године поздрављао је посетиоце узвиком „Радист моја, Христос Воскресе!“. Овај искрени, интересантни човек још једном је показао да је хришћанство религија радости.

Серафим Саровски је био канонизован почетком 20. века. Занимљиво је да је он предвидео неке догађаје који су се десили у том веку. Тако, као да је имао у виду револуцију и светске ратове, Серафим Саровски је говорио: Биће такво време у Русији када анђели неће стизати да приме душе умрлих, али упоредо са тим – Господ ће кроз страдања довести Русију до велике славе.

Занимљива чињеница: град где се налази манастир подвижништва Серафима Саровског у 20. веку је постао велики истраживачки центар у сфери нуклеарне енергетике. Зато је од 2007. године Преподобни Серафим почео да се поштује као небески покровитељ нуклеарних физичара.