Затирање српске ћирилице – план или случај

 Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као србска верзија Рип ван Винкла[1] (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди. Као образован човек, он је 1912. године познавао аутомобиле и возове, авионе, телефон и телеграф, читао новине и илустроване часописе, ишао у биоскопе, куповао по тадашњим модерно опремљеним радњама... Све садашње, савремене, модерне, верзије ових ствари га не би запањиле. Брзо би схватио да је то последица техничког усавршавања, модернизације, прогреса и обрадовао би им се – али једна ствар би га запањила и изазвала крајње мучан утисак: откуд толика поплава “latinicе“ у Србији? Где је нестала србска ћирилица... и зашто? Он, у Србији 1912. године, није могао да запази ниједну књигу, новину, часопис, плакат, штампане на латиници у тој земљи. Данас, у 2012-ој години, шетајући, на пример београдском Кнез Михаиловом, Родољуб не би видео ниједну ћириличну фирму, а морао би се јако помучити док на киосцима и у излозима књижара пронађе неки ћирилични наслов! Он, наравно, није могао ништа знати о томе да је Србија од краја 1915. до краја 1918. године била окупирана од стране Аустроугарске, која је забранила ћирилицу – а када би то знао, онај призор у Кнез Михаиловој улици га не би запањио: само би са сетом помислио да аустроугарска окупација још увек траје! Уосталом, ко зна?! Његовог модерног србског парњака по образовању, ове, 2012. године, то преовладавање “latinice“ уопште не би зачудило. Он га чак не би ни запазио. Још су се његови деда и отац, постепено препарирани од лукавих и мудрих – и не баш увек нежних политичких, полицијских и језичких “спин доктора“ – навикли не само на појаву него и на све већи продор “latinice“. Убедили су их да је ћирилица застарела, да је она одлика назадњаштва и мрачног национализма, да је употреба “latinice“ добра, лепа и корисна – јер и она је наводно србска, она наводно олакшава комуникацију са модерним светом, наводно олакшава учење страних језика, наводно олакшава оријентацију страним туристима – и шта све наводно не – и све то само наводно лепо и фино.

Покушајмо да помогнемо Родољубу, да и он схвати о чему се ради(ло) – да заједно погледамо шта се то све током протеклих 100 година збива(ло) са ћирилицом у публикацијама у Србији.

Ја нисам ни школовани философ, ни језикословац, ни библиограф, него само обичан лекар и зато сам неук – не знам како треба водити дубокоумна философско-лексичка истраживања и излагања. Али, пошто имам доста искуства у медицинском истраживању, описивању болести и медицинским публикацијама, ја ћу се у даљем излагању држати принципа излагања као код изучавања неке заразне болести, што ово, по мом мишљењу, и јесте.

Хајде да погледамо кроз какве је све фазе пролазила употреба ћирилице у Србији током претходних 100 година.

Материјал и методи рада

Уз свест да још не постоји свеобухватна библиографија објављених текстова на територији Србије за период 1912-2011. на србском језику, у раду се морало ограничити на – као најбољи расположиви извор података – податке са сајта Народне библиотеке Србије (www.nb.rs), одељак «Каталози/е-извори», и преко Узајамне базе података (COBIB.SR) – “Узајамна библиографско-каталошка база података, 2.373.977 записа“ – вршити истраживање о броју расположивих података, одвојено за категорију “књиге“ (непериодична издања), као и за категорију “серијске публикације“ у даљем тексту: периодика (новине, часописи и сл.) за текстове објављене у различитим временским одсечцима на србском језику[2], на територији Србије – како на ћирилици, тако и на “latinici”. Разлози за стављање “latinicе” под знаке навода су изложени у одељку “Дискусија”. Истраживањем је тако (према стању средином децембра 2011. г.) обухваћено 509.973 наслова књига и 21.543 наслова периодике објављених у Србији на оба писма у периоду 1912-2011. године.

Узимајући у обзир историјске чињенице које су се одиграле на територији Србије током претходних 100 година (политичке промене, ратови, терор, диктатура итд.), који нису могли бити без ефекта на живот народа, а – самим тим и ћирилице, покушало се и да се бар у извесној мери успостави корелација са тим, често трагичним, догађањима и сагледа какав је био њихов утицај на употребу ћирилице. Временски одсечци нису дати у истоветним дужинама – јер је егзистенција разних државних облика (или страних окупација) варирала, као што су варирале и фреквенције релевантних политичких и историјских догађања. Како би се разјаснила квантитативна колебања употребе ћирилице, у поређењу са “latinicom“ , у табелама су уз сваки временски одсечак и број публикација (књига и периодике) у поједином временском одсечку, помињани и облици државне организације а у тексту и датуми појединих историјских догађаја.

Резултати

За основицу су узети подаци о броју књига и периодике објављених у последњим годинама пред и почетком Великог рата у Краљевини Србији (1912-1915. г.) – Табела 1: 

Током егзистенције Краљевине СХС/Југославије, до краја 1944. г., број латиничних издања – како књига, тако и периодике показује известан пораст (Табела 2):

Односи ћирилице и “latinicе“ у објављеним публикацијама периода 1945-1962. г., приказани су у Табели 3: 

У следећем периоду, закључно са 1991. г., (Табела 4), тренд опадања издавања ћириличних књига и периодике се појачано наставља:

Табела 4

Табела 6 

Последњи посматрани период, 2009-2011, приказан је у Табели 7:

Ради лакшег увида у ритам потискивања ћирилице у периоду комунистичке владавине, као и у садашњем демократском периоду, они подаци који су детаљно дати у табелама дају се сумарно и у облику два графикона. Они, уколико се настави садашњи тренд, прогнозирају нестанак ћирилице 2050-2060. године:

Графикон 1: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.

Графикон 2: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.

Дискусија

Пажљивији читалац ће се упитати зашто је “latinica” стављена под знаке навода? За разлику од природне латинице, која се користи у писаним документима великих европских култура, као што су Италија, Француска, Немачка и др., на Балкану се у неким словенским језицима (словеначки, хрватски) као једино њихово писмо употребљава модификована верзија латинице са разним додацима основним латиничним словима (š, č, ć, ž, đ) или комбинацијама слова (lj, nj, dž) – што је легитимно за те језике, јер они немају сопствене писане знаке за те звуке. То је, у најмању руку, потпуно сувишно у србском језику, коме се та “latinica” већ скоро читав век упорно намеће, упркос чињеници да србски језик има своју фонетску, ћириличну азбуку са посебним писменим знацима за сваки звук у језику, као и дугу, непрекидну традицију њене употребе.

Разматрајући резултате приказане у Табели 1, за период 1912-1915, треба напоменути да је свих 28 “latiničnih“ књига представљених на њој, штампано и издато на територији ондашње Аустроугарске монархије, као и 3 од 5 периодичних издања. Једино су преостала два издата на територији окупиране Краљевине Србије, последњих месеци 1915, и то од аустроугарских окупаторских власти, које су током целог периода своје окупације територије Краљевине Србије забраниле ћирилицу, свесне њеног огромног значаја по српску националну свест и национални идентитет. Ту чињеницу не смемо испустити из вида у даљем разматрању. Дакле, мада се формално може говорити о извесном, минималном присуству “latinicе” у овом периоду у Краљевини Србији, условљеном специфичношћу употребљеног компјутерског програма за претраживање[3] – у суштини се радило о апсолутној, стопроцентној заступљености ћирилице.

За период аустроугарске окупације Краљевине Србије (пред крај 1915- пред крај 1918. г.) не постоји довољан број података, а оно мало што постоји углавном се не односи на окупирану територију Краљевине Србије, него на део територије ондашње Аустроугарске монархије – Војводину, која је после Великог рата ушла у састав Краљевине СХС, па би за тај период податке са окупиране територије Краљевине Србије, уколико су те публикације чуване, требало потражити у окупаторовим библиотекама (у Будимпешти или Бечу).

Што се тиче периода постојања Краљевине СХС/Југославије – од 1919. до 1944, приказаном на Табели 2, треба истаћи да је раст присуства “latinicе” потпуно схватљив и легитиман за ондашњи период и стање – јер је новостворена држава у том периоду обухватала и велике области у којима је употреба “latinicе” била укорењена. Државна престоница је била у Србији (Београду), а и новоуведена идеологија интегралног југословенства – чији ауторитетни заступник је био краљ Александар I Карађорђевић – имала је огроман утицај, посебно међу наивним Србима који су је оберучке прихватили.

Мора се, ипак, напоменути да је током немачке окупације Србије (1941-1944. г.), за разлику од аустроугарске окупације током Великог рата (када је ћирилица, из поменутог мотива, била забрањена), проценат књига штампаних ћирилицом порастао на 92,5%, а проценат периодике штампан “latinicом“ је пао на 7,5%, што се, између осталог, може објаснити нараслом одбојношћу србског народа према “latinici“ услед свести о усташком геноциду над србским народом у НДХ.

У целини узев, комбинујући податке табеле 1. и 2., може се рећи да је пре оног периода када су комунисти узурпирали власт у Србији (крај 1944. г.), лавовски део штампаних издања у Србији био ћирилични (никада испод 85% учешћа).

Што се тиче периода 1945–1962, приказаног на Табели 3, занимљиво је, да се у првом његовом разделу (1945–1946. г.), који би се могао назвати периодом комунистичког терора, заступљеност ћирилице у издаваштву књига одржала скоро на предратном нивоу, док је код периодике већ почело опадање. То би се можда могло протумачити и тиме што су нови комунистички властодршци у циљу стабилизације своје апсолутне власти били презаузети физичким ликвидацијама (потенцијалних) противника – добрим делом припадника српске грађанске класе, па нису имали времена, а ни интелектуалних капацитета за усредсређивање пажње на интелектуалније теме. Касније су то обилно надокнадили, а у томе су имали и вољну – или невољну – помоћ преживелих интелектуалаца, чланова терорисане српске грађанске класе. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима, рођеним непосредно пред, током и после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970), било веома рискантно. То је код њихових потомака резултирало фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих, а понекад и не баш потпуно) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. Новим властодршцима, који нису патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања нових сопствених кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, а што се тиче културе и науке, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима. Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви, мајке бабе и деде садашње пост-титовске анационалне српске грађанске класе, перјанице и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака, у најбољем случају равнодушни према судбини ћирилице...

У разделу 1947-1951, у коме је дошло до извесног лабављења комунистичког терора и почетка дуготрајног периода комунистичке диктатуре, дошло је до даљег опадања учешћа ћирилице – како код књига тако и код периодике. У том погледу је од велике важности обратити пажњу на следеће чињенице:

- 1947 г., долази до потпуног “подржављења“ последњих остатака приватног издаваштва, до одузимања свих књижара (као и свих радњи и предузећа) и тоталне комунистичке контроле штампарства и штампе са строгом цензуром;

- Резолуција Информбироа 1948. г., са свим последицама по унутрашњу политику у ФНРЈ;

- Непознатог датума 1950. године, у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом, југословенски министар просвете (Родољуб Чолаковић?), на амбасадорово питање: „Па, ако толико желите да се одвојите [од Стаљина/СССР], зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом, и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како бисте показали да сте раскинули са Русијом?“, одговорио је: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога.“[елиминације ћирилице], што је доказивало да је то његова политика на дуже стазе у односу на овај проблем [4].

- У разделу 1954-1962, дошло је до “Новосадског договора“ (10.12 1954 г.)[5]; a већ током 1958, по први пут у историји, у Србији je објављено више “latiničnih“ (1356 [50,7%], од ћириличних 1317 [49,3%]) издања књига. За периодику до тога је дошло у истом временском разделу, када је 1959. године објављено чак 61,6% “latiničnih“ наслова! То је, несумњиво, била погубна резултанта ефекта, засад недокументоване, политичке одлуке комунистичких властодржаца, коју је америчком амбасадор Џорџу Алену поменуо министар културе (Р. Чолаковић?), као и “Новосадског договора“, који је, такође несумњиво допринео ефикасном извршавању поменуте одлуке.

Период 1963-1991, приказан на Табели 4, би се, за разлику од претходног (круте комунистичке диктатуре), могао условно сматрати нешто блажим и назвати периодом ауторитарне комунистичке владавине – али, како цифре показују, то је и период у коме је дошло до најдубљег пада ћириличног издаваштва.

Током овог периода је било много значајних политичких процеса и потреса који су сигурно утицали на даље потискивање ћирилице:

- Од почетка временског раздела 1963-1972, траје незадржив пораст и превласт броја латиничних над ћириличним књигама у Србији. Титово анатемисање србског “анархо-либерализма“, пропраћено чисткама у политици, привреди и култури (26.10.1972), сигурно је допринело даљем порасту “latiničkih“ издања, јер је ћирилица била жигосана као “националистичка“, па се заступање ћирилице као писма могло врло неповољно одразити на карије