Митови о Русији. Купус и краставци

Кажу да стереотипи владају светом, мада ометају разумевање његове истинске природе. А чинило би се, довољно је само погледати предмет изблиза.

Данас настављамо да разгледамо све оно што се традиционално везује за Русију, тачније за њен имиџ.

Пошто смо о вотки већ говорили, време је да се сетимо оног што се уз њу узима за мезе. И овде никако не можемо без усољеног купуса и краставчића. Тим пре што многи странци када први пут стигну у Русију управо на њих и наилазе, мада се ово „мезе“ може сматрати интерационалним.

За почетак треба подсетити да је по савременим представама, краставац у Русију доспео очигледно у 15. веку, при томе није сасвим јасно како.

Са купусом је све мало компликованије. Од Грка и Римљана који су пловили у Црно море, за купус су знала јужнословенска племена. Затим је он стигао у Русију, када се домаће кулунарство тек рађало, говори коаутор књиге Неизмишљене приче руске кухиње Павел Сјуткин.

Са друге стране, купус је практично идеално одговарао нашој клими и нашем начину живота, пошто је то поврће отпорно на мраз које не зависи превише од промене температуре. Таква култура која расте свуда и увек. Уз то, пошто је код нас лето кратко, увек се појављује питање конзервисања. За нас, за разлику од Западне Европе, ово питање је увек било врло актуално, и требало је практично чувати поврће читаву годину, до наредног рода. Што се тиче непосредно технологије... Постоје многе књиге, сећања странаца, амбасадора и агената, који су стизали у Русију још у 14, 15, 16. веку. Када они пишу о руском јелу које им је служено, истиче се да им се све то јело није допало. Није се допадало, осим непосредно испеченог на ватри меса и рибе, куваног буљона. Тачније, све што се правило на сложенији начин изазивало је код њих оштро неприхватање. Зашто? Због обиља црног и белог лука. А они су у Русији били исти ти конзерванти – за разлику од Западе Европе где се ради тога користио бибер, разни зачини довезени из Азије, а касније из Новог Света. А код нас је гама укуса била управо таква, а киселе намирнице су стварале извесну разноликост укуса. Кисели купус и краставци били су нова танана нота руске кухиње богате белим и црним луком и били су врло популарни као мезе.

У Русији од давнина постоји традиција колективног припремања купуса за зиму. Сматра се да највише одговара да се усоли специјално одабран бели купус, убран после првих мразева. Својеврсни сигнал је православни празник Уздизања Часног Крста, који се обележава 27. септембра по новом календару. Велике породице су отприлике две недеље проводиле тако што су седале увече за сто и секле купус за зимницу, и како су умеле скраћивале тај једнолики процес песмама и шалама.

Остаје да подсетимо да се кисели купус сматра националним јелом и у Немачкој. Између осталог, у Централној и Источној Европи много је распрострањенији процес конзервисања купуса помоћу сирћета.