Рехабилитован Момчило Јанковић

Пријеки Војни суд Првог корпуса НОВЈ прогласио је Јанковића 1944. године једним од најближих сарадника издајника Милана Аћимовића и Милана Недића који се истицао својом преданом службом окупатору.
Међутим, истина је, како је утврдио београдски Виши суд, била сасвим другачија. Јанковић је са још неколико тадашњих интелектуалаца, на притисак Нијемаца, образовао комесарску владу на чијем је челу био Милан Аћимовић. У том периоду донио је уредбу, која је дефинисала да брак са Српкињом или Србином спасава Јевреја сигурне смрти и том је уредбом спасено око 2 000 Јевреја.
Како Нијемцима није одговарала Аћимовићева влада, они су извршили притисак на Милана Недића да образује своју владу у којој је Јанковић био министар без портфеља. Већ у првим данима Недићеве владавине, Јанковић је гласно показивао своје негодовање. Сматрао је да не може да буде ријечи о томе да Нијемци одлучују без посредовања србских министара. Недуго послије тога, Нијемци су затражили да им се прода Панчевачки рит. Јанковић се оштро успротивио, тврдећи да земљу могу једино да им отму, али никако да је купе за новац. На Недићеву жалост, подржали су га и остали министри. Коначно, Недићу и Јанковићу разишли су се путеви када је Вермахт почетком октобра 1941. године обавијестио владу да ће, због својих губитака, за једног стријељаног Нијемца стријељати 100 Срба.
Момчило Јанковић то није могао да прихвати, па је 5. октобра, послије 50 дана у влади, дао оставку. Далеко од политике и свих јавних послова био је све до 21. октобра 1944. године. Тог дана партизани су дошли и одвели га. Шест дана касније, његова породица је прочитала у дневним новинама да је стријељан као народни непријатељ.
Пошто је био један од најбогатијих Срба, одузета му је сва имовина. Ни данас се не зна гдје је закопано његово тијело, наводи лист.
Вечерње новости