Анатолиј Зверев – јуродиви или геније?

 Анатолиј Зверев један је од најконтраверзнијих руских уметника 20. века. Једни су га називали генијем, други су га сматрали јуродивим (будалом). Изложба 160 радова Анатолија Зверева одвија се у Литерарном музеју у Москви. Али колико је у ствари слика и графичких листова оставио скоро самоуки уметник и нонфонформиста, нико не зна.

Званични уметнички свет СССР није признавао Зверева. Истовремено многи уметници искрено су се дивили његовом таленту. Познати сликар Роберт Фалк тврдио је да је сваки покрет његове четскице ризница... уметници таквих размера рађају се једном у веку.

Живот Зверева пун је загонетки и легенди, некаквих сасвим невероватних измишљотина. Говоре о његовом немирном животу, о страсти према алкохолу, кажу да је буквално за једну ноћ могао да створи неколико десетина радова. Њему је било сасвим неважно како, где, чиме и на чему да ствара: на комадићима папира, старим програмима, листовима календара, комадима линолеума. Неколико брзих, али врло прецизних линија, наноса боја и рађало се уметничко дело, зачуђујуће, шокантно, али такво да нико не остане равнодушан.

Сам процес стварања дела претварао се у магичну радњу: капљице боје су прскале унаоколо, ако боја није било под руком могао је да послужи пепео, земља, цвекла, сос, овсене пахуљице и чак опушци. За време тих стваралачких ритуала он је гласно размишљао о уметности и стваралаштву, речи су се преплитале као стихови: Уметност – крила птице, уметност – боја зоре; у уметности пробајте, препознајте себе.

Колекционар Георгиј Костаки, захваљујући коме је у многоме совјетски уметник андерграуда постао познат у читавом свету, називао је Зверева посредником између ране и позне руске авангарде. Ипак при томе Зверева је прилично тешко убројати у некакве правце у сликарству. Чини се, он је упио читаво претходно уметничко искуство. У аутобиографији написаној 1985. године, набројао је своје омиљене аутора: Најзанимљивији сликари су, разме се, они који могу више од других да зауставе поглед на својим платнима и да не умарају „непотребношћу својих замисли“, као у техници, тако и у својој тематици: Ван Гог, Рембрандт, Рубенс, мој учитељ Леондардо да Винчи, Веласкез, Гоја, Ван Дајк, Рафаел, Саврасов, Врубељ, Рубљов, Васиљев, Ге, Кипренски, Иванов, Малевич, Кандински, Ботичели, Добињји, Серов, Брјулов, Гоген, Констебл и многи други.

Основу изложбе у Литерарном музеју чини колекција Наталије и Генадија Голдиних, у којој су сакупљене слике и цртежи мајстора. По речима Генадија Голдина, главна вредност збирке су радови које је Зверев насликао 50-их гоидина, остало их је сасвим мало, а они који постоје, расути су по многим колекцијама.

На изложби се могу видети и портрети пријатеља и колега, пејзажи и мртве природе. Један од омиљених радова Генадија Голдина је Ружа у чаши, који је моного година красио његов дом. Овде су и линорези Зверева – ствари нетипичне за уметника, и зато су врло занимљиве за поштоваоце његове уметности.

Радио је неуморно, поклањао је много цртеже многобројним пријатељима и случајним познаницима, продавао страним колекционарима, понекад мењао за пиће, али сваки рад, чак и најмањи, обавезно је потписивао. Данас је скоро немогуће чак и приближно избројати његове радове. Експерти и сакупљачи наводе разне цифре – 20, 30, чак и 50 хиљада.

Једном је на питање да ли себе сматра професионалним уметником Зверев одговорио: Професионалним апсолутно. Који би непрофесионални уметник могао тако прецизно да црта као ја. Пре мене није било уметника који, не гледајући модел, би могао тако тачно да наслика пауна. Ја сам професионалац највишег нивоа, али нисам занатлија.