Својевремено су црногорски комунистички манијаци подигли хидроелектрану негдје у шкриповима и бобијама озринићким, гдје нема ни капи воде; у тим ђаволовим кршима удовице у кабловима и бременицама носе воду по пола дана да скувају гуку качамака каквом тристагодишњем старцу који нити чује нити види, нити мрда вилицом. Хидроелектрана је имала и стражара који је свакога боговетнога дана тридесет година долазио на посао са пушком крагујевком о рамену, у сукненим сигавим гаћетинама са гушама како љети и зими, уредно примао плату, и слушао новокомпоноване тужбалице док по литицама наричу за окутњицама, њивицама које прекопала чудовишта-булдожери, у муло претвориле грозне експлозије, а од свега остала мурва, и коза.
Сељак сјурио у фабрику, хидроелектрана издигла на катун. Комуњаре још не беху изумеле фамозни стечај као покриће за аветлуке и лупежлуке.
Онда је дошао Живко Николић и снимио то чудо невиђено, одн. чувену хидроелектрану, о којој се звецало и по Теразијама и Страдуну, и по Каптолу, гдје није?, али се, ипак, у такву фантазију није вјеровало. Није се вјеровало том лудилу које су само црногорски провинцијски комунисти могли смислити, нешто што се никад и нидје на свијету не може поновити, нити слично заумити. Имало је и имаће пројеката и промашаја, али под богом оваковога није било нити ће, овај је био изван домашаја икаквих идеја од Грка па на овамо. Хидроелектрана планинини у врхове! Ионако бесциљни живот тих кукаваца, баба у ваздашњем црнилу и стараца, удовица, без игдје ичега, учинили су до кончине још бесмисленијим.
Апсурд је по дефиницији бесмислица, али временом постаје жанр, глупост постаје жанр, али то је игра, театар, играрија у односу на ово дјело (црногорску хидроелектрану.) Кад је приказан документарни филм, кад се тучило са тим ужасом, кад су гледаоци преживјели шок, и шокирани напустили салу као шок-собу, никоме ни случајно није пало на памет, чак ни најозбиљнијим критичарима било којег жанра, да том филму дају апсурни предзнак! То није имало имена, нити се дало поредити. Апсурд је нешто друго, и дошао је као фина подлога филозофији егзистенцијализма, али овај пакао какав може само да се скружа у Црној Гори, није се дао дефинисати.
Остала и прича да су овдашње комуњаре послале у Београд удбовске злице да потраже режисера, и да је режисер прошао како је прошао, и да годинама није долазио на родни крш. Али, кад би само за трен умјели да се осврнемо око себе, видјели би како се то лудило наставило, како је клијало на сваку страну, ево до дан-данас. Шта је дом ''револуције'' у Никшићу ако није исто, страшно, грозно лудило, и имали ли икаква камера да завири унутра и да се испење по његовим бедемима, да саврх бетонских пирамида сађе у подруме таме пунане устајале водурине која базди, и на крају приче да се поброје жртве које је позобало оно бетонско чудовиште, она сулуда комбинација бетона и стакла.
Да је на старту ''револуције'' стављено под знаке навода, можда би дом и преживио, овако, дом у Никшићу је исто што и црногорска ''револуција'' и постреволуција. Исто би камера могла да завири и у хотеле по Херцег Новом, и да сними те аветињске призоре без прозора, тај лом на обали Невјесте Јадрана, на обали која је једино поезије достојна. Богзна, не би штетовали ако би свратили и на Свети Стефан што га прогута коровњак љути, па се лаганицом примити навише преко Брајић, и узети три годишња одмора и снимити остатке и олупине комунистичке по Цетињу на које рђа почину, у којима рђа нађе рајска насеља. Шта је са соланом у Улцињу, са гвозденим решеткама-вратима и зарђалим катанцима, шта са кадама и базенима гдје се бере со, шта са пустим Дакићем у престоници, целулозом у Беранама, Брсковом и комбинатом у Мојковцу, фабриком ужади и алуминијских трупаца ублизу Баковића богаза, и тако диљем пустолине... Какав апсурд, и какви симболи, то је умјетност и филозофија, овдје је ријеч о паклу не са девет кругова него са седамдесет.
Откако комунисти харају и пљачкају Црном Гором, свака година је један круг пакла, а који се круг описује ове 2012. није тешко израчунати, осим ако су вам диготрони и компјутери зарђали. Шта је стварна политика данашње опљачкане Црне Горе, у којој ни под камен ништа није остало него све дипили, апили, шта је више него ли слика дома ''револуције'' у Никшићу, или прилика Бајове солане у Улцињу, или исти онај бетон хидроелектране искипан у планини.
Власт у данашњој Црној Гори је најгрознији шут, потоњи неодложени отпад, најбизарнији концетрат смећа над којим квачу вранови, кесе које празне лутају и лете од гране до гране аветињским градом.
