Емиграција данас. Француска-Русија

Крах Француске Републике! Емиграција напада! Такве пароле нису реткост у данашњој Француској. Дебате на тему емиграције још су се више заоштриле у контексту предстојећих председничких избора у Француској у априлу-мају ове године.

Проблем емиграције постао је камен темељац не само председничке кампање у Француској, већ и судбине Европе, као и њеног саставног дела, Русије. Данас је наш екпсерт Иван Блу, генерални инспектор администрације Министарства унутрашњих послова и имограције Француске и политиколог Јуриј Рубински.

2006. године Француска је усвојила такозвани Саркозијев закон о имиграцији. Овај законодавни акт успоставио је одређене оквире: означио је крај аутоматског добијања француских докумената за илегалце и слично. Шта се по вама променило после усвајања датом закона?

Сматрам да дати закон поставља правилан процесуални прилаз. Нажалост, страда пракса примене закона. Влада срповоди селективну натурализацију илегалаца, што чини око 30 хиљада људи годишње. Што је, признаћете, доста! Тренутно, према нашим оценама, миграциони прилив се увећавао за 200 хиљада јединица годишње. Долазак на нашу територију дешава се помоћу искрцавања на острва, што је врло тешко спречити. Велики део времена наша полиција се бави слањем људи назад, али некима ипак пође за руком да остану. То није онај циљ који смо имали када смо доносили одговарајући закон.

Сматрам да је од виталне важности испунити указе председника Саркозија и смањити миграциони прилив двоструко. Ниво незапослености у Француској крајње је висок. Мислим да је он много виши од одговарајућих показатеља у Русији. Када бисмо спровели референдум, сигуран сам да би већи део грађана предложио директније мере борбе против емиграције.

Наш други експерт, Јуриј Рубински, политиколог, дипломата који је низ година радио у Паризу, аналзирајући француско искуство, представља своју тачку гледишта.

То није руски ни француски, већ универзални проблем. Он се у истој мери тиче како земаља из којих потичу мигранти, тако и реципијената. Тачније оних земаља које пристају да приме прилив радника емиграната. Некад они и нису у истом положају, али ипак и у Русији и у Француској једнако је актуелан тај проблем, њихов положај је упоредив. У Русији имамо посла искључиво са радницима из бивших совјетских република – углавном из Централне Азије и Закавказја, као и са мигрантима из других региона Русије, које и не можеш да назовеш емигрантима. Код нас су биле усвојене неке мере узимајући у обзир страно искуство, између осталог француско. Са филозофске тачке гледишта реч је о одустајању до мултикултуралности у смислу да емигранстке заједнице не треба да имају посебан статус у односу на друге грађане Русије. И није реч о асимилацији, која је била мера француске политике пре око 50 година. Реч је о изради скупа инструмената за интерграцију који може да постигне да емигранти усвоје важеће законе у земљи, као и да испоље поштовање према локалном начину живота великог дела становника земље домаћина.

Став новоизабраног председника Русије Владимира Путина о миграционом процесу изложен је у једном од његовим програмских чланака. Реч је о политици која позива да се хармонизирају потребе земље за радном снагом, узимајући у обзир негативне демографске тенденције, подвлачи Јуриј рубински.

И тако је својевремено емиграција уништила Римску империју. Глбализација се данас претвара у процес који се тешко контролише и који све више удара по Европи и по Русији. Својевремено Нострадамус је пророковао: У мојој земљи ће се све променти осим језика! Ако су та времена наступила желимо да верујемо да ће наше земље успети у крајњој линији да не понове историјске грешке.