Председнички канидат у Француској Никола Дјупон-Ењјан

На председничким изборима у Француској чији ће први круг бити одржан 22. априла, Французи треба да начине свој избор од 10 канидата. Они су се поделили у два једнака ешалона. Рејтинзи последњих не премашују 3%, мада су њихове политичке амбиције такође високе, као и код великих кандидата. Никола Дјупон-Ењјан, лидер странке Устај Републико добио је подршку 1,5% бирача и како се ближе избори његов рејтинг полако али сигурно расте. У интервјуу за Глас Русије он је говорио о свом предизборном програму, објаснио зашто је отишао из странке власти, и у чему је предност „малих“ у Француској.

Како показују социјална анкетирања, у предизборној кампањи Французе највише брину питања куповне моћи, незапослености и пензија. Шта ви предлажете?

Ја предлажем да се да слобода Француској. Док се наша земља буде потчињавала Бриселу, међународним корпорацијама и финансијским тржиштима, ситуација у Француској ће се само погоршавати. Једино решење је да се изађе из евра, да се узме власт Бриселу. Французи треба сами да реше како ће да живе. Али ми не можемо то да учинимо дк председник Републике не стекне довољну слободу, која ће му омогућити да предузима строге мере усмерене на смањење незапослености, стварање националног богатства и смањење сиромаштва.

У датој фази главни циљ је поново покренути економску машинерију која ће функционисати на рачун мање скупе валуте, на рачун политике протекционизма и на рачун смањења пореских оптерећења. Примери Шпаније, Грчке и Италије доказују да мере стрге штедње нису ефикасне.

Европу треба престројити тако што ће се окренути нови лист. Бирократе које седе у Бриселу није изабрао народ, они су преузели све у своје руке и воде Европу у рушевине. Треба ревидирати базичне принципе ЕУ. Ја се залажем за Европу генерала Де Гола, тачније за Европу где постоји сарадња међу народима.

Како оцењујете резултате управе Николе Саркозија? Да ли имате нешто заједничко са другим странкама и њиховим кандидатима?

Мени се чини да није мој посао да коментаришем прошлост. Раније сам критиковао његову тежњу ка САД и то што се његове речи увек разилазе са делом. Покушао сам да нађем заједнички језик, на пример, са владајућом странком Савез за народни покрет. Али она је гласала за усвајање Лисабонског споразума и учинила је то против воље Француза. 2005. године француски народ је рекао не овом европском уставу, а Никола Саркози, договоривши се са социјалистима, гласао је за. Они су донели ову одлуку у парламенту, а не на референдуму. И ја сам био категорички против тог демарша.

Разилазимо се са Националним Фронтом Марин Ле Пен у погледима по неким ставовима исто тако као што имамо нешто заједничко са левима. У Француској је формирана нова генерација политичара који схватају да је земља изгубила своју независност, постала талац предрасуда, страних интереса. Али са НФ имамо озбиљна размимоилажења: не желим да Французе деле по њиховом пореклу, по религији. Сматрам, напротив, да је за будућност Француске важно објединити нацију.

Али не само за Марин Ле Пен, већ и за све остале очигледно је да треба смањивати миграцију. Питање је у другом: како и у којим размерама Марин Ле Пен предлаже да се постигне нулти показатељ. Сматрам да број имиграната треба смањити двоструко, и при томе је важно развијати земље Магреба.

Каква је улога такозваних малих кандидата у председничкој кампањи?

Мени се не допада тај термин. У ствари мали су управо велики кандидати, који су 30 година на власти и од њих мало вајде. Сигуран сам да се историја Француске увек правила рукама малих.